Izložba skulptura i prostornih instalacija „Placebo“ Milorada Miće Stajčića, održana od 20. do 28. septembra u Galeriji Asocijacije likovnih umetnika Zrenjanina (ALUZ), ponovo je uzburkala javnost — ne samo zbog scene pričešća koju prikazuje rad „Placebo“, već i zbog prisustva citata patrijarha Pavla „Budimo ljudi iako smo Srbi“ kao sastavnog dela postavke, što se jasno vidi na fotografiji izložbe koju je objavio portal vidovdan.info.
Ova fotografija pruža vizuelni dokaz da je čuveni citat integrisan u umetničku instalaciju kao deo poruke, a ne samo kao prateći komentar ili spoljni dodatak.
Skulptura i citat koji dodatno uznemiruju
Samo delo „Placebo“ već je izazovno: Diznijevi likovi Šilja (kao sveštenik) i Daba (kao policajac) prikazani su u sceni primanja Svetog Pričešća, u kontekstu promišljanja odnosa duhovne i svetovne vlasti. Međutim, uz korišćenje citata patrijarha Pavla „Budimo ljudi iako smo Srbi“, koji je bio ispisan na zidu pored skulpture, a koji u hrišćanskom diskursu nosi moralnu težinu i duhovni autoritet, postavka dobija novi sloj simboličkog opterećenja.
Za vernike, činjenica da su reči duhovnog pastira — koje su mnogo puta izrečene u kontekstu moralnog i duhovnog vaspitanja — iskorišćene u delu koje uključuje scenu doživljenu kao izrugivanje Svete Tajne, predstavlja duboku zlonameru, a ne samo umetničku provokaciju.
Reči patrijarha Pavla — sada neosporna komponenta izložbe
Ranije se moglo nagađati o ulozi citata u samoj postavci, ali zahvaljujući fotografiji sa izložbe, jasno je: poruka „Budimo ljudi iako smo Srbi“ jeste deo umetničkog rada. To menja ton celokupne interpretacije — i same postavke i reakcija publike — jer više ne govorimo samo o simboličkim dvosmislenostima, već o jasnom umetničkom izboru.
Od umetničke provokacije do vređanja vere
Kada se svetotajina kao što je Sveto Pričešće prikazuje simbolično ili satirično, većina vernika smatra da je pređena granica. A kada se tome pridruži citat duhovne figure, čije su reči vekovni poziv na pobožnost i ljudskost, tada umetnička postavka dobija dublju i oštriju kontroverzu.
Na taj način, umetnik nije samo kroz scenu pričešća izazvao spor, već i kroz upotrebu duhovnog autoriteta, što dodatno pojačava utisak namerne provokacije.
Lična motivacija i istorijski kontekst
Stajčić je još 2015. godine objašnjavao da je rad inspirisan njegovim ličnim sporom sa Crkvom oko restitucije imovine, što je on naveo kao osnovu za preispitivanje odnosa između svetovne i duhovne vlasti. U ovom kontekstu, uključivanje citata patrijarha Pavla može se posmatrati kao svojevrsni retorički udar na najpoštovanije reči duhovnog pastira, čime se dodatno zaoštrava umetničko „preispitivanje“.
Pouka za naše vreme
Sada kada je jasno da je citat patrijarha Pavla bio deo postavke, reakcije vernika dobijaju još veću težinu — nije reč samo o interpretaciji, već o suočavanju sa direktnom umetničkom porukom.
Umetnost može i treba da provocira, ali kada poseže za simbolima koji pripadaju sferi vere — i za rečima duhovnih vođa — tada deo javnosti to ne vidi kao dijalog, već kao otvoreno ismevanje svetinje.
Za pravoslavne hrišćane, svetotajinski život ostaje nedodirljiv, a prisvajanje reči koje nose pastirski i duhovni autoritet u kontekstu doživljenom kao uvreda — predstavlja duboku ranu.
