Postavka skulptura Milorada Miće Stajčića izazvala buru zbog skrnavljenja vere i zloupotrebe reči najvoljenijeg srpskog patrijarha.
Izložba skulptura i prostornih instalacija „Placebo“ Milorada Miće Stajčića, održana od 20. do 28. septembra u Galeriji Asocijacije likovnih umetnika Zrenjanina (ALUZ), ponovo je uzburkala javnost — ne samo zbog scene pričešća koju prikazuje rad „Placebo“, već i zbog prisustva citata patrijarha Pavla „Budimo ljudi iako smo Srbi“ kao sastavnog dela postavke, što se jasno vidi na fotografiji izložbe koju je objavio portal vidovdan.info.
Ova fotografija pruža vizuelni dokaz da je čuveni citat integrisan u umetničku instalaciju kao deo poruke, a ne samo kao prateći komentar ili spoljni dodatak.
Samo delo „Placebo“ već je izazovno: Diznijevi likovi Šilja (kao sveštenik) i Daba (kao policajac) prikazani su u sceni primanja Svetog Pričešća, u kontekstu promišljanja odnosa duhovne i svetovne vlasti. Međutim, uz korišćenje citata patrijarha Pavla „Budimo ljudi iako smo Srbi“, koji je bio ispisan na zidu pored skulpture, a koji u hrišćanskom diskursu nosi moralnu težinu i duhovni autoritet, postavka dobija novi sloj simboličkog opterećenja.
Za vernike, činjenica da su reči duhovnog pastira — koje su mnogo puta izrečene u kontekstu moralnog i duhovnog vaspitanja — iskorišćene u delu koje uključuje scenu doživljenu kao izrugivanje Svete Tajne, predstavlja duboku zlonameru, a ne samo umetničku provokaciju.
Ranije se moglo nagađati o ulozi citata u samoj postavci, ali zahvaljujući fotografiji sa izložbe, jasno je: poruka „Budimo ljudi iako smo Srbi“ jeste deo umetničkog rada. To menja ton celokupne interpretacije — i same postavke i reakcija publike — jer više ne govorimo samo o simboličkim dvosmislenostima, već o jasnom umetničkom izboru.
Kada se svetotajina kao što je Sveto Pričešće prikazuje simbolično ili satirično, većina vernika smatra da je pređena granica. A kada se tome pridruži citat duhovne figure, čije su reči vekovni poziv na pobožnost i ljudskost, tada umetnička postavka dobija dublju i oštriju kontroverzu.
Na taj način, umetnik nije samo kroz scenu pričešća izazvao spor, već i kroz upotrebu duhovnog autoriteta, što dodatno pojačava utisak namerne provokacije.
Stajčić je još 2015. godine objašnjavao da je rad inspirisan njegovim ličnim sporom sa Crkvom oko restitucije imovine, što je on naveo kao osnovu za preispitivanje odnosa između svetovne i duhovne vlasti. U ovom kontekstu, uključivanje citata patrijarha Pavla može se posmatrati kao svojevrsni retorički udar na najpoštovanije reči duhovnog pastira, čime se dodatno zaoštrava umetničko „preispitivanje“.
Sada kada je jasno da je citat patrijarha Pavla bio deo postavke, reakcije vernika dobijaju još veću težinu — nije reč samo o interpretaciji, već o suočavanju sa direktnom umetničkom porukom.
Umetnost može i treba da provocira, ali kada poseže za simbolima koji pripadaju sferi vere — i za rečima duhovnih vođa — tada deo javnosti to ne vidi kao dijalog, već kao otvoreno ismevanje svetinje.
Za pravoslavne hrišćane, svetotajinski život ostaje nedodirljiv, a prisvajanje reči koje nose pastirski i duhovni autoritet u kontekstu doživljenom kao uvreda — predstavlja duboku ranu.
Ovaj stari slatkiš posebno je prikladan za dane posta na vodi, ali su ga deca rado jela i danima kada je po tipiku dozvoljena mrsna hrana.
Jedna kratka pouka ruskog svetitelja govori o trenutku kada razgovor prestaje da bude razgovor i postaje borba za prevlast u kojoj na kraju svi nešto izgube.
Jedni žive u braku i brinu o porodici, dok drugi daju zavete bezbračnosti, poslušanja i nestjažanja, a razlikuju se i po svakodnevnim obavezama i načinu života.
Autori pisma traže da poglavar Carigradske patrijaršije otkaže posetu Rilskom manastiru, navodeći primedbe na ekumenizam, Ukrajinu i međureligijski dijalog.
U besedi za sredu 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto su Hristove reči izazvale tako burnu reakciju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Gradimir Stanić ostavio je dubok trag u crkvenom izdavaštvu i saradnji sa najznačajnijim srpskim duhovnicima, a iza njega su ostala brojna izdanja posvećena veri, predanju i kulturnom nasleđu.
Odbijen zahtev za oslikavanje lika blaženopočivšeg poglavara SPC, uz obrazloženje da bi predstavljao verski simbol u javnom prostoru.
Petrovski post može da traje najkraće osam, a najduže 42 dana.
Jedna kratka pouka ruskog svetitelja govori o trenutku kada razgovor prestaje da bude razgovor i postaje borba za prevlast u kojoj na kraju svi nešto izgube.
Jedni žive u braku i brinu o porodici, dok drugi daju zavete bezbračnosti, poslušanja i nestjažanja, a razlikuju se i po svakodnevnim obavezama i načinu života.
Autori pisma traže da poglavar Carigradske patrijaršije otkaže posetu Rilskom manastiru, navodeći primedbe na ekumenizam, Ukrajinu i međureligijski dijalog.
U besedi za sredu 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto su Hristove reči izazvale tako burnu reakciju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
U Rimu za vreme cara Adrijana četiri hrišćanke odbile su da prinesu žrtvu idolskoj boginji Artemidi, a majka je svoje kćeri do poslednjeg trenutka učvršćivala u veri i učila ih da ne pokleknu pred strahom.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U istraživanju je razmatrano kako se teško iskustvo povezuje sa čovekovim padom, podvigom i borbom sa strastima, ali i kako kroz život u Hristu može postati deo puta ka duhovnom očišćenju i zajednici sa Bogom.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
