U pravoslavnom učenju, vrednost čoveka ne meri se spoljnim uspehom, već unutrašnjom borbom i spremnošću da ostane veran istini, čak i kada to znači trpljenje.
U vremenu u kojem se istina često prećutkuje, a reč gubi svoju težinu, čovek koji nastoji da živi po veri i savesti neretko ostaje neshvaćen i usamljen.
Svet koji veliča snalažljivost po svaku cenu i nameće pravila u kojima je licemerje prihvatljivo, a iskrenost slabost, postavlja pred takve ljude teške izbore. Ipak, oni koji nose u sebi strah Božji i čuvaju čistotu srca ne odustaju lako od onoga što ih čini ljudima.
U pravoslavnom učenju, vrednost čoveka ne meri se spoljnim uspehom, već unutrašnjom borbom i spremnošću da ostane veran istini, čak i kada to znači trpljenje.
Takvi ljudi ne pristaju na kompromise koji bi narušili njihovu dušu. Oni ne menjaju lice u zavisnosti od prilike, niti govore ono što drugi žele da čuju, već ostaju postojani, tihi i istrajni u svom hodu.
U svetu koji se brzo menja, gde se granice između dobra i zla često zamagljuju, upravo oni koji žive iskreno postaju svojevrsni svedoci drugačijeg poretka. Njihova borba nije glasna, ali je duboka. Njihova žrtva nije uvek vidljiva, ali je stvarna. Oni su spremni da izgube materijalno, da budu potisnuti ili zaboravljeni, ali ne i da izdaju ono što nose u srcu.
Takvi ljudi podsećaju da još uvek postoji mera, da postoje reči koje se ne gaze i dela koja se ne prodaju.
Njihova vera ih uči da svako iskušenje ima smisla i da svaka nepravda, iako bolna, nije poslednja reč ovog sveta. Oni ne prestaju da veruju u dobrotu, čak i kada se ona čini poraženom.
Upravo o takvim ljudima govorio je i Sveti Gerasim Jordanski:
"Teška su vremena za ljude koji žive s dušom, ljude koji na sebi imaju samo jedno lice. Ljude koji se ne pretvaraju, dodvoravaju i ulizuju. Teška su vremena za ljude koji se drže svoje reči. Oni ovde najviše pate, stradaju, gube. Oni ovom svetu uvek daju još jednu šansu, ali na kraju uvek izgube oni. Ti ljudi su odraz neba na zemlji, pogled u jedan bolji svet - ti ljudi su jedini razlog zbog kojeg još sunce izlazi svakog dana".
Pravoslavna vera nas uči da krst koji nosimo nije samo spoljašnje stradanje, već i unutrašnja borba da sačuvamo dobrotu i milosrđe čak i onda kada smo povređeni.
Optinski podvižnik objašnjava zašto neki ljudi moraju da odu od nas i kako da u tome pronađemo mir umesto gorčine.
U besedi za nedelju 4. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako vera daje smisao stradanju, mučeništvo spaja sa svetiteljima, a trud vodi ka svetlosti koja nadmašuje ljudsku sreću.
Pravoslavna duhovnost uči da se istinska borba ne vodi protiv drugih ljudi, već protiv sopstvenih slabosti.
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
Sveti Agatopod je bio đakon, a Teodul čtec crkve u Solunu.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Osvetivši nove manastirske objekte, poglavar Srpske pravoslavne crkve upozorio je da bez lične želje nema susreta sa Bogom, ma koliko dar bio velik.
U tom smislu, brak nije cilj sam po sebi, već sredstvo kroz koje se čovek približava Bogu.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Reći nešto što je istinito, ali u pogrešno vreme, pred pogrešnim ljudima i sa pogrešnim srcem, može naneti veću štetu nego laž.
Bez Boga, čak i blagostanje nema snagu, a stradanje postaje neizdrživo.
Abu Muhamed al Golani, nekadašnji istaknuti član Al Kaide, sada predvodi Hajat Tahrir al-Šam i kontroliše poslednje uporište opozicije u Siriji. Njegov pokušaj da menja imidž i postane međunarodno priznat lider prate dramatična dešavanja i diplomatske manipulacije.
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U tom smislu, brak nije cilj sam po sebi, već sredstvo kroz koje se čovek približava Bogu.
Isus je umirao tokom šest sati, nakon najstrašnijih i najužasnijih muka koje su ikada izmišljene.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Plato zavetnog hrama na Vračaru ispunjen svećama i tišinom očekivanja – Blagodatni oganj stigao iz Svete zemlje, a ponoćnu liturgiju služi vladika toplički Petar
Lav XIV poziva građane da utiču na odluke Kongresa i osporava ratnu politiku, dok američki predsednik uzvraća bez zadrške - iza oštrih reči krije se borba za uticaj nad milionima vernika i pravac kojim će krenuti američko društvo.
Jednostavno testo punjeno mesom, zaliveno pavlakom i puterom, ponovo postaje hit domaće kuhinje jer spaja nostalgiju, sitost i osećaj zajedništva koji ne zastareva.
U Buenos Ajresu kršteno deset odraslih i troje dece posle višemesečne pripreme, a praznično bogosluženje u obnovljenom hramu pretvorilo se u snažno svedočanstvo da vera ne poznaje granice jezika, porekla i kontinenta.
