U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, grčki pravoslavni publicista Panajotis Ljakos podseća na svetootačko predanje koje upozorava na duboku duhovnu krizu i udaljavanje od smisla ljudskog postojanja.
Kada je Cezar jednom prilikom u Rimu video neke bogate strance kako u naručju nose i miluju male pse i majmune, upitao ih je zar u njihovoj zemlji žene ne rađaju decu. Na taj način ih je, s velikom otmenošću, ukorio zato što na životinje rasipaju urođenu čovekovu sklonost ka ljubavi i nežnosti, koja po svojoj prirodi pripada ljudima. (Plutarh, Uporedni životopisi, „Perikle“, gl. 1, st. 1–5.)
Odlomak iz Plutarhovog „Perikla“ zaista je potresan. U Rimu pozne demokratije i prvih vekova imperije, u vreme kada je ona doživljavala svoj procvat, ogromno bogatstvo koje je pristizalo iz osvojenih provincija bilo je praćeno postepenim razaranjem političkog tkiva društva. Građanin je prestajao da bude aktivni učesnik u životu polisa, koji sam uređuje svoj politički poredak i učestvuje u zajedničkom životu, a pretvarao se u privatnog čoveka (idiota), odnosno podanika otuđenog od opšteg dobra, prepuštenog potrošačkom blagostanju i nastojanju da obezbedi isključivo sopstvenu sigurnost.
U tom okviru materijalnog izobilja i egzistencijalne praznine pojavljuju se „bogati stranci“ koji razmetljivo nose u naručju pse i majmune. Cezar na to odgovara pitanjem koje predstavlja istinsku vladarsku opomenu. Njegovo pitanje, zar u njihovoj zemlji žene više ne rađaju decu, otkriva zastrašujuće preusmeravanje roditeljske nežnosti i prirodne naklonosti prema sopstvenoj vrsti (φιλητικόν, kako stoji u izvornom tekstu) ka beslovesnim stvorenjima. Nežnost i ljubav su sile koje su po svojoj prirodi namenjene ljudskoj zajednici i nastavku zajedničkog života, te pre svega pripadaju čoveku i njemu se duguju.
Ono što je u Plutarhovo vreme predstavljalo izuzetak ili obeležje jednog uskog društvenog sloja, u savremenom zapadnom kapitalističkom svetu postalo je sveopšta pojava. Savremeni kult životinja krajnji je simptom urušavanja građanskog društva i prevlasti krajnjeg, narcisoidnog individualizma.
Zapadnu modernost odlikuje sveopšte urušavanje smisla. Čovek savremenog urbanog okruženja, zarobljen u birokratskoj strukturi kapitalizma, izgubio je mogućnost da svom životu daje smisao kroz zajedničko delovanje, stvaralaštvo i političku samostalnost. Pojedinac se povlači u sopstveni mikrokosmos, pretvarajući privatnu sferu u jedino područje svoga postojanja.
U toj egzistencijalnoj usamljenosti, životinja postaje poslednje utočište. Odnos sa njom predstavlja zamenu za izgubljenu društvenost. Reč je o prividnom pokušaju pojedinca da izgradi „zajednicu“ jednog čoveka, imaginarno utočište u kojem je on sam apsolutni gospodar, odvojen od strepnje i zahteva koje sa sobom nosi istinski ljudski susret.
Upravo tu leži koren antropomorfizacije životinja, pojave koja deluje kao snažan psihološki i društveni placebo. Autentično ljudsko postojanje ne iscrpljuje se u biološkom preživljavanju, nego se ostvaruje kao odnos, kao drugost i kao zajednica ličnosti. Ljudska ličnost se izgrađuje tek kada izađe iz zatvorenosti sopstvenog „ja“ i susretne Drugog, jer taj susret u sebi nosi rizik, sukob, dijalog, ali i prihvatanje slobode drugoga. Istinski odnos zahteva odricanje od sebične samoljubivosti, podvig samouzdržanja i traženje smisla kroz uzajamnu ravnopravnost.
Međutim, ljudi koji žive poput automata, lišeni unutrašnje slobode i duboko nesigurni, iako u materijalnom smislu imaju sve, ispunjavaju savremene urbane, distopijske velegradove i nisu u stanju da ponesu težinu tog egzistencijalnog izazova. Ljudski odnos ih plaši, jer se ne može kontrolisati, ne može se svesti na predmet potrošnje i ne pruža garanciju apsolutne potvrde sopstvenog „ja“.
Nasuprot tome, odnos sa kućnim ljubimcem nudi laku, bezbolnu i potpuno kontrolisanu alternativu. Pas ili mačka ne protivreče, ne upućuju kritiku, ne zahtevaju dijalog, niti dovode u pitanje narcizam svoga vlasnika.
Uz jedan keks, konzervu hrane ili kratku šetnju, životinja uzvraća refleksnom, nagonskom pokornošću, koju otuđeni čovek tumači kao „nesebičnu ljubav“. Ta psihološka zamena omogućava savremenom čoveku da izbegne bol istinskog ličnog odnosa, zamenjujući Ličnost sa Životinjom. Pas svog gospodara doživljava kao božanstvo, a gospodar uživa u toj iluziji svemoći, izbegavajući potrebu za duhovnom zrelošću, društvenom odgovornošću i egzistencijalnom dubinom.
Ova ontološka zamena na upečatljiv i surov način ogleda se u svakodnevnoj slici naših gradova. Gradovi, koji su istorijski nastali kao prostor zajedničkog života, Boga Logosa i čoveka, praznika i istinskog kulturnog događaja, pretvorili su se u otuđena stambena naselja.
Zvuci dečjeg plača i smeha oduvek su bili dobrodošli jer nose poruku nade i optimizma, svedoče o nastavku zajedničkog života, obnovi zajednice i pobedi nad smrću. Nasuprot tome, savremena naselja ispunjena su neprestanim lavežom pasa koji narušava mir. Životinje zatočene na balkonima stambenih zgrada, osuđene da dane provode u dosadi i nervozi, ili zatvorene u skučenim, nesrećnim dvorištima gradskih kuća, svoju potisnutu prirodu ispoljavaju na štetu zajedničkog mira i prava čoveka na tišinu i promišljanje.
Međutim, degradacija nije samo zvučna, nego pre svega estetska i moralna. Šetnja kućnog ljubimca pretvara se u čin nasilnog narušavanja javnog prostora. Zagađivanje trotoara, ulaznih vrata i zajedničkih površina izmetom i mokraćom predstavlja materijalni izraz potpunog nepoštovanja bližnjega.
Javni prostor prestaje da bude sveto mesto susreta i zajedničkog života, a pretvara se u ogroman nužnik, u kojem se privatna volja „staratelja“ nameće kao diktat nad zajedničkom estetikom, otkrivajući duboku nesposobnost savremenog društva da izgradi istinski zajednički život.
Ovo posrnuće poprima obeležja potpunog preokreta prirodnih, razumskih i duhovnih poredaka. Prizori pasa koji se voze u dečjim kolicima, kojima se priređuju rođendanske proslave sa posebnim tortama ili koji se oslovljavaju svetim nazivima „naša deca“ i „moja beba“, nisu tek bezazlena preterivanja niti neobični prizori.
Oni simbolizuju potpuno ostvarenje pada, zamenu Čoveka Zveri, odnosno potpunu pometnju i narušavanje ontoloških poredaka.
Ako ovu pojavu sagledamo kroz jezik biblijskog i svetootačkog predanja, ona poprima eshatološke, gotovo zastrašujuće razmere. Sveto pismo upozorava na vreme kada će čovek, izgubivši slobodu i lik svoga Tvorca u sebi, početi da obožava tvorevinu umesto Tvorca, potčinjavajući se silama besmisla, nagona i životinjske prirode.
Ono što je prorečeno danas se ispunjava pred našim očima, ali naš sićušni um, zarobljen u potrošačkoj obmani i psihološkoj udobnosti, nije u stanju da shvati dubinu tog pada.
Odbijamo da priznamo da je ova preterana privrženost životinjama poslednji, tragični dokaz našeg duhovnog bankrotstva i naše nesposobnosti da volimo stvarnog čoveka.
Padu nema kraja jer svaki korak udaljavanja od autentične ljudske zajednice, svako urušavanje društvene i duhovne samostalnosti, rađa novi, još dublji oblik otuđenja. Plutarh je ovaj događaj zabeležio u svojim spisima, među tolikim drugim istorijskim zbivanjima, jer je dobro znao da se sudbina jedne civilizacije odlučuje prema tome kako ona raspolaže svojim zalihama ljubavi i koliko je sposobna da životu daje smisao.
Kada se ono što po prirodi predstavlja naklonost prema bližnjem (φύσει φιλητικόν) i roditeljska nežnost (φιλόστοργον) odvoje od čoveka, od deteta, suseda, čoveka koji strada, i potroše na zveri, tada društvo prestaje da bude ljudsko.
Ono se pretvara u skup usamljenih, heteronomnih pojedinaca koji žive u stanju organizovane iluzije, okruženi četvoronožnim idolima koji samo potvrđuju njihovu usamljenost.
shutterstock.com/Mircea Moira
Zamena čoveka tvorevinom
Gubitak čoveka u svetu iluzije
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Mnogi veruju da porodicu najviše ugrožavaju veliki sukobi, ali kiparski arhijerej upozorava na nešto mnogo tiše što može da promeni odnos dvoje ljudi.
Na dan kada Crkva slavi ovog velikomučenika, vernici se podsećaju priče o ugodniku Božjem koji je napustio službu rimskog cara i prihvatio put hrišćanske vere, zbog čega je podneo mučeničku smrt.
Veliki ruski svetitelj govorio je da krsni znak nije običan pokret ruke, već molitva, zaštita i svedočanstvo pripadnosti Hristu, zbog čega vernik treba da mu pristupa sa pažnjom, strahopoštovanjem i živom verom.
Iz Eparhije poručuju da SPC nije izgubila spor sa Džufkom, da on nije pripadnik nijedne kanonske Pravoslavne crkve i upozoravaju na posledice njegovih izjava po bezbednost vernika i svetinja.
Sa blagoslovom patrijarha Porfirija, episkop Ilarion služio je parastos stradalim Srbima, dok su porodice, vernici i predstavnici udruženja odali počast žrtvama progona i stradanja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Otac Ljuba objasnio je kako pravoslavno učenje gleda na sudbinu celokupne tvorevine i njenu obnovu u budućem veku.
Mnogi veruju da porodicu najviše ugrožavaju veliki sukobi, ali kiparski arhijerej upozorava na nešto mnogo tiše što može da promeni odnos dvoje ljudi.
Veliki ruski svetitelj govorio je da krsni znak nije običan pokret ruke, već molitva, zaštita i svedočanstvo pripadnosti Hristu, zbog čega vernik treba da mu pristupa sa pažnjom, strahopoštovanjem i živom verom.
Iz ugla kanonskog pravoslavlja, reč je o pokušaju stvaranja paralelne crkvene strukture bez priznanja i apostolskog prejemstva, dok se iza priče o "novoj crkvi" otvara i pitanje prisvajanja srpskih svetinja
Reči duhovnika iz Vitovnice podsećaju da se najveće unutrašnje borbe često vode u čovekovim mislima.
Dva brata na putu ka moru otkrila su da najveće blago nije ono koje se može poneti u rancu, već ono koje ostaje zauvek u srcu.
Istoričar Boris Stojkovski i osnivač fondacije Lazarica Aleksandar Avramov svedoče o tragovima pisanog nasleđa ostroškog čudotvorca u vatikanskim arhivima, dok pitanje njihove dostupnosti i dalje nema zvaničan odgovor.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Reči duhovnika iz Vitovnice podsećaju da se najveće unutrašnje borbe često vode u čovekovim mislima.
Recept iz istočne Srbije prenosio se usmenim putem generacijama, a tajna ovog specijaliteta krije se u sporom kuvanju ovčetine, praziluka i kukuruznog brašna.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, grčki pravoslavni publicista Panajotis Ljakos podseća na svetootačko predanje koje upozorava na duboku duhovnu krizu i udaljavanje od smisla ljudskog postojanja.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
