Jednome koji je hteo da pođe za njim, Gospod je rekao: „Sin čovečji nema gde glave zakloniti“. Drugome, pak, koji je hteo prethodno da sahrani oca, On govori: „Ostavi mrtvog. Njega će sahraniti drugi, a ti hajde za mnom“ (Mt. 8, 16-22).
Znači, ko hoće da ide za Gospodom, ne treba da očekuje nikakvu utehu na zemlji, već jedino lišavanja, nevolje i žalosti. On treba da zna da životne brige, ni one dozvoljene (zakonite), nisu saglasne sa tim sledovanjem. Potrebno je odlučno se odvojiti od svega, kako nas više ništa ne bi vezivalo za zemlju, a zatim se spremiti na svakovrsna stradanja ili krst.
Snabdevši se na takav način, treba poći za Gospodom. Takva je sama volja Gospodnja! No, za koga važi ta zapovest: za apostole samo ili za sve hrišćane? Neka svaki sam rasudi.
Da li je svima kazano: „Odrekni se sebe i uzmi krst“? Da li je svima kazano: „Ljubi Gospoda više nego oca i majku, braću i sestre, ženu i decu“? Zaključak je jasan. Ali, ko to može? Jednom su i apostoli nešto slično pitali Gospoda. On je odgovorio: Što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće (Lk. 18, 27).
