U svojoj knjizi, za četvrtu subotu posle Pedesetnice, Sveti Teofan Zatvornik ističe da je potrebno odlučno se odvojiti od svega što nas vezuje za zemlju i pripremiti se na razna stradanja ili krst. Tako opremljeni, možemo slediti Gospoda.
Jednome koji je hteo da pođe za njim, Gospod je rekao: „Sin čovečji nema gde glave zakloniti“. Drugome, pak, koji je hteo prethodno da sahrani oca, On govori: „Ostavi mrtvog. Njega će sahraniti drugi, a ti hajde za mnom“ (Mt. 8, 16-22).
Znači, ko hoće da ide za Gospodom, ne treba da očekuje nikakvu utehu na zemlji, već jedino lišavanja, nevolje i žalosti. On treba da zna da životne brige, ni one dozvoljene (zakonite), nisu saglasne sa tim sledovanjem. Potrebno je odlučno se odvojiti od svega, kako nas više ništa ne bi vezivalo za zemlju, a zatim se spremiti na svakovrsna stradanja ili krst.
Snabdevši se na takav način, treba poći za Gospodom. Takva je sama volja Gospodnja! No, za koga važi ta zapovest: za apostole samo ili za sve hrišćane? Neka svaki sam rasudi.
Da li je svima kazano: „Odrekni se sebe i uzmi krst“? Da li je svima kazano: „Ljubi Gospoda više nego oca i majku, braću i sestre, ženu i decu“? Zaključak je jasan. Ali, ko to može? Jednom su i apostoli nešto slično pitali Gospoda. On je odgovorio: Što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće (Lk. 18, 27).
Na Zadušnice bi trebalo otići u hram, zapaliti sveću za pokoj duša, predati imena upokojenih za pomen i doneti žito na osvećenje.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Trifuna po starom i Svetog Avksentija po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Valentina, dok u judaizmu i islamu danas nema velikog verskog praznika
Duhovna pouka koja otkriva kako zajednička molitva Crkve postaje snažan kanal milosrđa i povezanosti između generacija.
Otkrijte kako se priprema autentično koljivo iz ćelije Presvete Bogorodice Axion Esti, sa sastojcima koji simbolizuju Vaskrsenje, Carstvo nebesko i večni život.
Sveštenik Predrag Šćepanović otkriva kako Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu, svetlost sveće i simboliku koljiva.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
U svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini“, za subotu pete sedmice Velikog posta, Sveti Teofan Zatvornik ostavlja snažno duhovno svedočanstvo o trenutku kada vera postaje lična, duboka i neuzdrmana — trenutku koji preobražava čitav život verujućeg čoveka.
U utorak prve nedelje po Duhovima ruski svetitelj u svojoj knjizi „Misli za svaki dan u godini“ otkriva duhovni zakon koji važi za svakog hrišćanina – zašto posle svetlosti dolaze tame i kako da ih duhovno prepoznamo.
Reči svetog ruskog podvižnika za četvrtak sedme sedmice po Vaskrsu podsećaju da nas Hristos nije samo podigao iz greha, već nas je pozvao u neizrecivu zajednicu sa samim Bogom.
Upouci za četvrtak sedme sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj nas podseća na Hristovo obećanje koje ne vara, ali i razotkriva zašto ga ne doživljavamo: „Savest nam ne daje da očekujemo bilo kakvu milost.“
Duhovna pouka koja otkriva kako zajednička molitva Crkve postaje snažan kanal milosrđa i povezanosti između generacija.
Sveštenik Predrag Šćepanović otkriva kako Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu, svetlost sveće i simboliku koljiva.
Posle duge i teške bolesti, monah poznat po smirenosti i predanosti molitvi upokojio se u Gospodu - opelo i sahrana zakazani za sutra.
Dirljiva priča o malom Hristiforu, o tišini koja je ušla u porodični dom, o odlasku u šidsku Lazaricu i o molitvi posle koje se dečakov glas vratio.
Isceljivao je bolesti i izgonio zle duhove.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Gotovo da nema vernika koji, ulazeći u crkvu, najpre ne priđe mestu za sveće – bilo da se moli za zdravlje svojih bližnjih ili za pokoj duša upokojenih.
Sveti oci su opominjali da je uzaludno vapiti Bogu ako ne postoji trud da se sopstveni život uskladi sa zapovestima.
Nakon liturgije koju je služio mitropolit šumadijski Jovan, sveštenici iz tri namesništva i profesori Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta otvorili su razgovor o izazovima crkvenog života koji se ne vide sa ambona.
