Fariseji i sadukeji su od Gospoda tražili da im pokaže znak (Mt. 16,5), ali nisu ni primetili da je znak bio pred njihovim očima. Gospod sam je bio znak. Njegovo učenje i dela jasno su pokazivala ko je on, tako da drugo svedočanstvo nije bilo ni potrebno.
Dela koja tvorim ja… ona svedoče za mene, govorio je Gospod Judejcima (Jn.10,25). Lice nebesko umete raspoznavati a znake vremena ne možete (Mt.16,3). Zbog čega se to desilo sa njima? Zbog toga što su živeli spoljašnjim životom, a unutar sebe nisu ulazili. Bez sabranosti, bez pažnje i samoudubljivanja, dela Božija se ne mogu ni primetiti, niti razumeti.
To se nastavlja i do danas. Hrišćanstvo je svima pred očima kao istinski znak Božiji. Međutim, oni koji ga gledaju – ne vide, kolebaju se u veri i odstupaju. Njihove oči gube sposobnost da na njemu vide Božanski pečat. Oni su gotovi da traže posebne znake sa neba, slično Judejcima.
Ipak, znak se ne daje zato što ga oni koji ga traže ištu radi iskušavanja, a ne radi toga da bi krenuli putem Hristovim. Ti samo stupi na taj put i od prvog koraka ćeš uvideti njegovu božanstvenost, tj. da vodi Bogu i da Boga približava tebi. Judejcima je Gospod rekao: „Znak se neće dati osim znaka Jone proroka“ (Mt.16,4).
I današnje nevernike je predvideo Gospod, unapred pripremivši odgovor za njih: I tada će se pokazati znak Sina Čovečjega na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji (Mt.24,30).