Kroz priču o praocu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da je istinska snaga u postojanosti, hrabrosti i tihoj poslušnosti Božjoj volji.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća nas da Bog otkriva nebeske misterije onima čija su srca spremna da prime istinu, otvarajući pogled na dva sveta u kojima vlada Njegova ljubav.
Crkva gleda na razvod kao na krajnju meru i apeluje da se problemi u braku rešavaju.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žiški u besedi za 24. utorak po Duhovima razotkriva kako vaskrsli Hristos otvara ljudskom biću horizonte nevidljive veličine i večnog spasenja.
Na primeru pravednika i svetitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 23. sredu po Duhovima otvara oči za večnu svetlost koja čeka sve koji se drže Boga.
U besedi za 22. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva zašto je beg u pustinju više od udaljavanja od ljudi — to je put očišćenja duše, borba protiv strasti i trenutak kada čovek prestaje da služi sujeti.
U besedi za 22. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da lepota Crkve i verne duše ne dolazi spolja, već iz mesta gde Hristos prebiva — iz unutrašnje svetlosti koja ne prolazi i koja dušu čini carevim detetom.
U besedi za 21. subotu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da samo Bog ostaje živ i krepak, a da svaka duša prepoznaje tu istinu u sopstvenoj žeđi.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog I Žičkog za 19. Sredu po duhovima otkriva kako volja usklađena sa Božijom voljom oblikuje život ispunjen dobrotom, pravdom i unutrašnjim mirom, čak i usred svakodnevne žurbe i iskušenja.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 18. subotu po Duhovima otkriva kako molitva i vera otvaraju vrata nebeske slave dostupne svima koji Ga slede.
Sveti Nikolaj Ohridski I Žički u svojoj besedi za 16. sredu po Duhovoma upozorava da duša koja ostaje gladna Isusove hrane nikada ne poznaje istinsku snagu, radost i večni život, dok primeri iz prirode i života otkrivaju granice prolaznog i veličinu Božanskog.
U svojoj besedi za 16. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski I Žički razotkriva zamku lakih užitaka i kako grešni biraju put koji miluje slabosti, dok težina Hristove istine odbija mnoge.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Simeona Persijskog po starom i Svetog prepodobnog Jakova Ispovednika po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Pija V, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Na gubilište sa Simeonom bilo je izvedeno još 1000 hrišćana.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
