Pred čudesnim nasićenjem pet hiljada ljudi, učenici Gospodnji su hteli da narod bude otpušten. Međutim, Gospod im je rekao: „Nema potrebe da idu; podajte im vi neka jedu” (Mt.14,16). Naučimo tu reč, te svaki put kada vam vrag bude našaptavao da odbijemo prosjaka, govorimo kao Gospod: „Nema potrebe da idu; podajte im vi neka jedu”. Zatim im dajmo šta se nađe pri ruci.
Neprijatelj nas mnogo odvraća od želje za dobročinstvom, namećući nam misao da prosjak nije zaslužan da bilo šta dobije. Gospod, međutim, nije razlikovao dostojanstvo prisutnih: sve je jednako ugostio, iako mu, možda, nisu svi bili jednako predani. Šta više, možda su tu bili i oni koji su kasnije vikali: „Raspni ga“.
Takvo je i opšte Božije promišljenje o nama: On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima (Mt. 5,45). Kada bi nam Gospod pomogao da i mi makar malo budemo milosrdni kao i Otac naš što je milostiv (Lk.6,36)!