Duhovna riznica 02.11.2024 | 18:13

POTRESAN DETALJ NA MESTU TRAGEDIJE U NOVOM SADU: Među hiljadama sveća su i ovi stihovi koji razaraju dušu

Izvor: Religija
Autor: Saša Tošić
POTRESAN DETALJ NA MESTU TRAGEDIJE U NOVOM SADU: Među hiljadama sveća su i ovi stihovi koji razaraju dušu
Republika

Građani se neprestano mole za pokoj nastradalih i zdravlje povređenih, dok poetski izraz saučešća Nikole Čobića dodatno pojačava nemerljivu bol.

Na mestu tragične nesreće u Novom Sadu, građani, skrhani bolom, dolaze da zapale sveću i u tišini izgovore molitvu za nevino stradale i povređene. Mesto na kojem je tragedija odnela živote sada je obasjano hiljadama sveća, među kojima su se našli i stihovi ispisani na papiru, delo Nikole Čobića, posvećeni nastradalima.

Ti stihovi, osvetljeni plamenom sveća, još dublje pogađaju srca okupljenih, pojačavajući bol koji reči teško mogu izraziti. U njima se oseća vapaj duša koje su, kao senke, ostale na pruzi tog kobnog dana, noseći sa sobom neostvarene snove i nedovršene priče:

Republika
 

“NOVI SAD, NOVEMBAR, PRVI

Kažu da vozovi razdvajaju ljude,

a pruga je suviše ravna

i u ravnici, gde je nekad bilo žito

sada stoje duše, kao sećanja davna

Nedočekan voz, ili samo predah

kroz maglu i oblak prašine

uz rupu u duši, to je samo senka

dok vapaj razara bol tišine

I samo da stanem, da posedim malo

da odmorim dušu od ovoga dana

al' odlazim brzo, zovu me daljine

setite se mojih u očima rana

Samo me je beton prekrio snažno

bilo me je do sad, a više me nema

mislite na moje nedosanjane snove

sada sam umoran i već mi se drema

Proći će vozova ovde još bezbroj

tutnjiće svojim putem po pruzi

a moje će lice ostati da spava

u kapi sećanja, toj poslednjoj suzi”

Republika
Stihovi Nikole Čobića

Na mestu ove velike tragedije na Železničkoj stanici, u 17 časova počeo je komemorativni skup na kojem su se okupile hiljade građana, dok reke ljudi i dalje pristižu, noseći sveće i cveće u znak sećanja na stradale. U tišini su se smenjivale suze i molitve, a tuga je bila gotovo opipljiva, obasjana treperavim svetlom sveća. Okupljeni su, uz stihove Nikole Čobića koji sada krase to mesto bola, osetili neizmernu tugu koja se rečima ne može do kraja izraziti.

Na tom mestu bola, tišina i molitva spajaju žive i preminule u mislima na večni život i nadu. U hrišćanstvu verujemo da nijedna suza, nijedan uzdah ljubavi za bližnje nije izgubljen; svaka od njih postaje molitva koju Bog čuje, večno utkane u našu veru i sećanje.