Građani se neprestano mole za pokoj nastradalih i zdravlje povređenih, dok poetski izraz saučešća Nikole Čobića dodatno pojačava nemerljivu bol.
Na mestu tragične nesreće u Novom Sadu, građani, skrhani bolom, dolaze da zapale sveću i u tišini izgovore molitvu za nevino stradale i povređene. Mesto na kojem je tragedija odnela živote sada je obasjano hiljadama sveća, među kojima su se našli i stihovi ispisani na papiru, delo Nikole Čobića, posvećeni nastradalima.
Ti stihovi, osvetljeni plamenom sveća, još dublje pogađaju srca okupljenih, pojačavajući bol koji reči teško mogu izraziti. U njima se oseća vapaj duša koje su, kao senke, ostale na pruzi tog kobnog dana, noseći sa sobom neostvarene snove i nedovršene priče:
Republika
“NOVI SAD, NOVEMBAR, PRVI
Kažu da vozovi razdvajaju ljude,
a pruga je suviše ravna
i u ravnici, gde je nekad bilo žito
sada stoje duše, kao sećanja davna
Nedočekan voz, ili samo predah
kroz maglu i oblak prašine
uz rupu u duši, to je samo senka
dok vapaj razara bol tišine
I samo da stanem, da posedim malo
da odmorim dušu od ovoga dana
al' odlazim brzo, zovu me daljine
setite se mojih u očima rana
Samo me je beton prekrio snažno
bilo me je do sad, a više me nema
mislite na moje nedosanjane snove
sada sam umoran i već mi se drema
Proći će vozova ovde još bezbroj
tutnjiće svojim putem po pruzi
a moje će lice ostati da spava
u kapi sećanja, toj poslednjoj suzi”
Republika
Stihovi Nikole Čobića
Na mestu ove velike tragedije na Železničkoj stanici, u 17 časova počeo je komemorativni skup na kojem su se okupile hiljade građana, dok reke ljudi i dalje pristižu, noseći sveće i cveće u znak sećanja na stradale. U tišini su se smenjivale suze i molitve, a tuga je bila gotovo opipljiva, obasjana treperavim svetlom sveća. Okupljeni su, uz stihove Nikole Čobića koji sada krase to mesto bola, osetili neizmernu tugu koja se rečima ne može do kraja izraziti.
Na tom mestu bola, tišina i molitva spajaju žive i preminule u mislima na večni život i nadu. U hrišćanstvu verujemo da nijedna suza, nijedan uzdah ljubavi za bližnje nije izgubljen; svaka od njih postaje molitva koju Bog čuje, večno utkane u našu veru i sećanje.
Otac Hristodulos Papaioanu u emotivnoj ispovesti otkriva duboku tugu zbog gubitka sina Kiprijana u strašnoj železničkoj nesreći. Njegove reči, prožete bolom i verom, dirnuće svakoga ko je ikada doživeo gubitak.
Povodom nemerljivog gubitka života u strašnoj nesreći, poglavar Srpske pravoslavne crkve izrazio je duboko saučešće i molitveno stao uz porodice nastradalih, naglasivši važnost zajedništva i vere kao utehe u najtežim trenucima.
Posle velike tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu, Crkva poziva na humanost i pomoć povređenima, posebno za rezerve krvnih grupa koje su pri kraju.
Nesreća na novosadskoj železničkoj stanici potresla je Srbiju i pravoslavni svet. Mitropolit volokolamski Antonije uputio je reči utehe i podrške, pridružujući se patrijarhu Porfiriju i ruskoj crkvi u molitvama za nastradale i njihove porodice.
Na dan kada se odaje počast preminulima, pravoslavni vernici iz severnog dela Kosovske Mitrovice kreću u emotivno putovanje ka grobovima svojih voljenih, prevazilazeći etničke podele i obnavljajući vezu s prošlošću na mestima koja su svedoci patnje i nade.
U katoličkoj tradiciji 31. decembar nosi više od odbrojavanja sekundi do Nove godine - nosi priču o Svetom Silvestru koji je oblikovao veru, odnos Crkve i vlasti i sudbinu Rimskog carstva
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog Sevastijana po starom kalendaru, a Svetu Melaniju Mlađu po novom. Katolici proslavljaju Svetog papu Silvestera I, dok Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama prema svojim verskim običajima.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Povodom nesreće na novosadskoj železničkoj stanici, paroh u Perlezu Aleksandar Nišević poziva na duboko preispitivanje i promenu – da u tuzi i patnji prepoznamo Božju opomenu, da svako od nas pronađe svoj deo odgovornosti i preduzme korake ka istinskoj ljubavi i brizi za bližnje.
U Crkvi Svetog Georgija, uz molitveno prisustvo mitropolita Irineja, služen je pomen žrtvama tragičnog događaja na novosadskoj železničkoj stanici. Verni narod i sveštenstvo uzneli su molitve za pokoj duša stradalih i brzo ozdravljenje povređenih.
Dok su patrijarsi širom pravoslavnog sveta poslali reči podrške i molitve za žrtve nesreće u Srbiji, carigradski patrijarh uputio je saučešće Španiji zbog poplava, ali ne i srpskom narodu. Da li iza ovog ćutanja postoji dublja poruka ili je reč o propustu u trenucima kada bi izraz solidarnosti bio znak bratske bliskosti?
U molitvenoj poruci upućenoj Patrijarhu Porfiriju i srpskom narodu, poglavar Rumunske pravoslavne crkve izrazio je duboko saučešće povodom nesreće na železničkoj stanici u Novom Sadu i pozvao na zajedničku molitvu za mir duša stradalih i brz oporavak povređenih.
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
