O prolaznosti trenutka i njegovom značaju u životu govorili su svetitelji, čija učenja nam otkrivaju kako svaki dan može postati prilika za lični rast. To je moguće samo ako koristimo vreme kao dragoceni dar od Boga.
U svetu koji stalno žuri, u kojem je svaka sekunda ispunjena obavezama, stresom i brigama, mnogi od nas se često pitaju gde je nestalo vreme. Kako da stignemo sve što se od nas očekuje, a da pri tome sačuvamo duhovni mir? Hrišćanski pogled na vreme potpuno se razlikuje od modernog, svetovnog poimanja. Vreme nije samo mera za obaveze i poslove, već je neprocenjiv dar od Boga, dar koji nam je poveren da ga mudro koristimo za svoje duhovno usavršavanje i služenje bližnjima.
Hrišćani veruju da je svaki trenutak našeg života dar koji dolazi od Boga. On nam daje vreme ne samo kao prostor za svakodnevne zadatke, već i kao priliku za duhovni rast, služenje drugima i pripremu za večni život. Sveti Vasilije Veliki jasno nas opominje rečima: "Dani su dar Božiji, i svako od nas treba da ih koristi za svoje spasenje."
Ove reči podsećaju nas da, koliko god mali ili nevažni trenuci izgledali, oni mogu postati svetionici kroz koje sijamo Hristovu ljubav. Naš odnos prema vremenu reflektuje naš odnos prema Bogu i bližnjima – da li koristimo vreme za ljubav, molitvu i dobročinstvo ili ga rasipamo na prolazne i nevažne stvari?
Vreme nas, kao hrišćane, stalno podseća na prolaznost ovog sveta. Svaki dan koji prolazi približava nas susretu sa Bogom. Upravo nas ova prolaznost podstiče na dublju refleksiju o načinu na koji provodimo svoje dane. Sveti Jovan Kronštatski nas uči: "Zemaljski život je kratak, a večnost neprolazna. Koristite svaki trenutak za dobro, jer je svaki trenutak neponovljiv."
U modernom društvu, gde se čini da se vreme neprestano ubrzava, lako je zaboraviti na večnu perspektivu. Svet nas neprestano odvraća pažnju, terajući nas da se zadržimo na trenutnom, prolaznom, zaboravljajući da je naš konačni cilj večni život sa Bogom. Svaka sekunda je prilika da se približimo tom cilju, da ispunimo svoje srce ljubavlju, milosrđem i molitvom.
U svetlu hrišćanske vere, gubljenje vremena nije samo rasipanje Božijeg dara, već i duhovna opasnost. Duhovna lenjost je jedan od najtiših, ali najopasnijih neprijatelja našeg spasenja. Kada propuštamo prilike da činimo dobro ili da se molimo, mi zapravo propuštamo šansu da iskoristimo dar koji nam je Bog dao. Sveti Teofan Zatvornik nas upozorava: "Ako protraćiš vreme, ne samo da ga gubiš, već i sprečavaš sebe da rasteš u duhovnom smislu."
Lenjost u korišćenju vremena ne samo da udaljava čoveka od Boga, već mu i onemogućava da raste u veri i ljubavi. Vreme koje je izgubljeno u lenjosti, beskorisnim brigama ili trivijalnim zadovoljstvima jeste vreme koje smo mogli posvetiti Bogu, drugima ili svom duhovnom napretku.
Dakle, kako bi hrišćanin trebalo da rasporedi svoje vreme, da bi ispunio volju Božiju? Prvi korak je uspostavljanje prioriteta. Molitva, služenje bližnjima i ljubav prema Bogu moraju zauzeti prvo mesto u našem svakodnevnom rasporedu. Svaki trenutak treba posmatrati kao priliku da se kroz mala dela ljubavi i dobrote, približimo Hristu. Kao što Sveti Vasilije Veliki kaže, svaki trenutak može postati prilika za služenje Gospodu, a to znači i kroz obavljanje svakodnevnih obaveza, ali sa duhovnom svesnošću i posvećenošću.
Drugi ključni aspekt je svesnost o prolaznosti vremena. Svaki trenutak je neponovljiv i svaki trenutak približava nas konačnom susretu sa Bogom. Ukoliko zadržimo ovaj večni pogled na vreme, biće nam lakše da izbegnemo iskušenja rasipanja svog dana na trivijalnosti i da svoje vreme ispunimo molitvom, razmišljanjem i delima ljubavi.
Vreme je dar, ali i odgovornost. Kako ga koristimo pokazuje ne samo našu disciplinu, već i našu veru i ljubav prema Bogu. Prolaznost vremena nas podseća na to koliko je svaki trenutak dragocen i koliko je važno da živimo sa svešću o večnom životu koji nas čeka. Na kraju, najvažnije je shvatiti da vreme nije samo naš resurs, već i Božiji dar koji nam je poveren – dar koji nas priprema za večnost.
Dok se svet neprestano kreće i juri za materijalnim stvarima, hrišćani su pozvani da koriste svoje vreme mudro, da ga ispunjavaju molitvom, ljubavlju i delima koja vode ka večnom životu.
U svojoj duboko nadahnutoj besedi, ovaj monah i mudri duhovnik podseća nas na neizbežnost iskušenja na putu ka Bogu, ali i na snagu vere koja nam otvara oči da izađemo iz svakog životnog ćorsokaka.
Prema učenjima svetih otaca, patnja može postati sredstvo za duhovno pročišćenje i rast. Kroz primere svetaca, poput Svetog Nektarija i Svetog Avgustina, otkrivamo da nevolja nije samo teret, već i poziv na ljubav i zajedništvo s Bogom.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
Na praznik Vozdviženje Časnog krsta, bratstvo Vatopeda sa svetim relikvijama predvodili su ltiju za smirenje zemlje koja podrhtava već mesecima.
Kroz duhovnu muziku, ova umetnica anđeoskog glasa nas podseća na snagu ljubavi, vere i zajedništva kao temelja za očuvanje porodice u izazovnim vremenima.
Litija, liturgija, kulturni program i promocija knjige posvećene životu i delu mitropolita budimskog i temišvarskog, obeležili su proslavu četrdeset godina njegove arhijerejske službe.
O prolaznosti trenutka i njegovom značaju u životu govorili su svetitelji, čija učenja nam otkrivaju kako svaki dan može postati prilika za lični rast. To je moguće samo ako koristimo vreme kao dragoceni dar od Boga.
Po učenju jednog od najvećih duhovnika dvadesetog veka, broj koji već više od dve hiljade godina nosi misteriju ima duboku povezanost između ljudske prirode, ekonomije i duhovnosti, a kroz podsećanje na reči Jevanđelja upozorava da se u isto vreme ne može služiti i Bogu i mamonu.
Manastirska trpezarija na veliki pravoslavni praznik obogaćena je vrednom umetnošću, koja nosi priče predaka. Ove tkanine ne samo da ukrašavaju prostor, već i jačaju duhovne veze među monasima.
Religija.rs vas poziva da kroz svoje fotografije zabeležite najvažniji trenutak hrišćanskog života i osvojite zlatne darove koji, pored materijalne, nose i duhovnu vrednost, jer doprinose očuvanju bogate pravoslavne tradicije.
Starešina Hrama Svete Trojice u naselju Mudrakovac, protojerej Ivan Cvetković, ovu svetiteljku smatra zaštitnicom kruševačkog kraja i ističe da svakome ko se njoj molitveno obraća - ona preobilno daruje milost Božju.
Ikonopisanje je više od umetnosti - to je duhovni čin kroz koji se projavljuje božanska prisutnost. Episkop novobrdski za Religiju pripoveda o svom iskustvu u ikonopisanju i dubokoj vezi između vere i umetnosti.
Svedočanstvo o neobičnom događaju iz Banja Luke širi se društvenim mrežama. U domu ove porodice molitve su iznedrile čudo, dok ikona Bogorodice Trojručice i dalje mirotoči.
Nedavna dešavanja u Trsteniku potvrđuju da problemi u vezi sa pravom na slobodan izbor učenika i dalje traju, uprkos upozorenjima SPC i naporima državnih organa da se spreči neprihvatljivo ponašanje predstavnika nekih školskih ustanova.
Kroz duhovnu muziku, ova umetnica anđeoskog glasa nas podseća na snagu ljubavi, vere i zajedništva kao temelja za očuvanje porodice u izazovnim vremenima.
Po učenju jednog od najvećih duhovnika dvadesetog veka, broj koji već više od dve hiljade godina nosi misteriju ima duboku povezanost između ljudske prirode, ekonomije i duhovnosti, a kroz podsećanje na reči Jevanđelja upozorava da se u isto vreme ne može služiti i Bogu i mamonu.
Uz igumaniju Matronu, isposnice Manastira Budisavci održavaju plamen vere i ljubavi. U teškim okolnostima i stalnim opasnostima, s molitvom i predanošću, dočekuju verne duše koje traže utehu i mir u blizini Božijoj.
Sveti Teofan naglašava da kada neko iskreno prati Gospodnji put, njegovo unutrašnje i spoljašnje biće doživljava transformaciju. Čovek koji se trudi da prevaziđe svoje slabosti, postaje dostojanstveniji i mudriji, bez obzira na svoj socijalni status ili obrazovanje. Ova promena nije rezultat akademskog učenja, već delovanja Božje blagodati koja oblikuje njegovo biće.
Ova ikona je naručena od strane ruske emigrantkinje Ije Dmitrijevne Šmit u Sjedinjenim Američkim Državama, nakon što je imala san o liku ovog cara.
Vladika niški Arsenije zamonašio je aprila 2021. godine igumaniju Temačkog manastira mati Efrosiniju u treći i najviši stepen monaštva Veliku shimu. Ovaj najviši stepen monaštva sleduje nakon Čina odevanja rase i kamilavke i Čina male shime.
Nakon godina borbe sa unutrašnjom tamom, ovaj mladić je u Svetom Pismu pronašao snagu da se kroz molitvu oslobodi svih patnji.
Mlada žena sa juga Afrike, koja je došla u Srbiju iz ljubavi, ponela je sa sobom i želju za duhovnim ispunjenjem. Pre dve godine preselila se u Čačak i otkrila bogatstvo pravoslavne tradicije koja je za nju postala izvor snage i inspiracije.
Otkrivamo tajne neobičnog prikaza ovog svetitelja na freskama i ikonama, osvetljavajući dublje značenje simbolike koja na prvi pogled izaziva čuđenje.
