SPC i njeni vernici 3. oktobra proslavljaju Svetog velikomučenika Jevstatija, koji je bio veliki rimski vojskovođa u vreme cara Tita i Trajana. Rođen je pod imenom Plakida. Jednom. dok je bio u lovu čuo je glas Gospodnji da ode kod hrišćanskog sveštenika i da se krsti. Na krštenju je dobio ime Jevstatije, njegova žena - Teopistija (Bogoverna), a njihovi sinovi - Agapije i Teopist.
Odmah po krštenju Jevstatije otišao je na mesto, "gde se javilo otkrovenje, i kleknuvši zablagodari Bogu što ga privede istini". Tada mu se opet javio glas Gospodnji, koju mu je najavio da će stradati u ime Njegovo.
Jevstatije je tada zajedno sa porodicom tajno napustio Rim s namerom da se skloni među običan narod i da u nepoznatoj i skromnoj sredini posluži Bogu. Rešio je da se odseli u Egipat. Ali, čim je tamo stigao, stigla su ga i iskušenja.
Tamo mu je najpre oteta žena, a zveri su uhvatile i odnele oba sina. Čovek koji mu je oteo ženu ubrzo je poginuo, a decu od zveri su mu spasli čobani mada on to u tom trenutku nije znao.
Posle svega ovoga se nastanio u nekom egipatskom selu i tu je, kao seoski najamnik, živeo petnaest godina. Ali, kada su varvari napali Rimsko carstvo, car Trajan je pitao za vojvodu Plakidu koji je, gde god da je ratovao, pobeđivao i poslao je dva svoja oficira da ga nađu ma gde bio.
Oficiri su uspeli da nađu Jevstatija i dovedu ga caru. Jevstatije skupi vojsku i pobedi varvare. Na putu natrag za Rim pronađe svoju ženu i oba sina. Kada se vratio u Rim, car Trajan je već bio umro, a car Adrijan je zauzeo presto.
Odmah je pozvao vojvodu Jevstatija da prinese žrtve bogovima, Jevstatije mu tada reče, da je on hrišćanin.
Car ga je, odmah, bacio na muke zajedno sa ženom i sinovima. Ali, kako im zveri nisu htele ništa, bacili su ih u usijanog metalnog vola. Trećeg dana su izvadili njihova tela mrtva, ali od vatre nepovređena. Tako ovaj slavni vojvoda dade i "Cesaru ćesarevo i Bogu Božje".
Vozdviženje Časnog krsta je crkveni i narodni praznik kojim se proslavlja događaj tokom kojeg je car Konstantin uzdigao (vozdigao) krst u Rimu u čast pobede nad carom Maksencijem.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
Sveti Teofan naglašava da kada neko iskreno prati Gospodnji put, njegovo unutrašnje i spoljašnje biće doživljava transformaciju. Čovek koji se trudi da prevaziđe svoje slabosti, postaje dostojanstveniji i mudriji, bez obzira na svoj socijalni status ili obrazovanje. Ova promena nije rezultat akademskog učenja, već delovanja Božje blagodati koja oblikuje njegovo biće.
Oboje su se još u ranoj mladosti prikonili Hristu i molitvom izdejstvovali čudesa.
