Mržnja truje dušu, muti rasuđivanje i iskrivljuje pogled na svet i druge ljude.
U svetlosti pravoslavnog učenja, mržnja nije samo greh već i ozbiljna prepreka duhovnom uzrastanju čoveka. Ona je suprotnost Hristovoj zapovesti o ljubavi, koja je temelj celokupnog hrišćanskog života. U srcu pravoslavne vere stoji poziv na milosrđe, praštanje i smirenje – vrline koje mržnja guši i razara.
Čovek koji neguje mržnju u sebi udaljava se ne samo od bližnjih, već i od Boga. Mržnja truje dušu, muti rasuđivanje i iskrivljuje pogled na svet i druge ljude. Kada čoveka obuzme duh mržnje, on postaje zao i prema svojim najbližima – njegov odnos prema drugima postaje obojen prezirom, podsmehom ili ravnodušnošću.
Takav čovek lako gubi sposobnost da uoči dobro, da se obraduje vrlini, i često se svesno ili nesvesno upušta u umanjivanje tuđeg truda, znanja i postignuća. To ne proizlazi iz istine, već iz unutrašnje povređenosti, gordosti ili zavisti.
Pravoslavni oci upozoravaju da mržnja nikada ne ostaje zatvorena u srcu – ona se pokazuje u rečima, delima, pa čak i u tišini koja nosi osudu. Umesto toga, vernik je pozvan da u svakom čoveku traži ono dobro, da se raduje napretku drugoga, i da se u borbi protiv zla ne poistovećuje sa mržnjom, već sa ljubavlju koja leči i podiže.
Sveti Jovan Lestvičnik govorio je kako možemo prepoznati da je li duh mržnje obuzeo nekoga od naših bližnjih.
"Znaj da se zlopamtljivi i zlobni ljudi prepoznaju i po tome što oni obuzeti duhom mržnje lako i sa uživanjem umanjuju vrednost učenja, delatnosti i vrline svoga bližnjeg".
Stekni velikodušnost, krotost, nezlobivost, koje dolikuju Hrišćanima, da bi ti život bio spokojan i miran…
U svojoj knjizi "Misli za svaki dan u godini", u pouci za utorak četvrte sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj piše o tome zašto svet ustaje protiv onih koji istinski pripadaju Hristu i kako se verujući mogu odupreti sili tame koja deluje kroz svet.
Jedan od najdubljih duhovnih učitelja našeg vremena u svojim besedama jasno je ukazivao na unutrašnje slabosti koje najviše pomračuju um i udaljavaju čoveka od božanske svetlosti.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Duhovna pouka koja otkriva kako zajednička molitva Crkve postaje snažan kanal milosrđa i povezanosti između generacija.
Otkrijte kako se priprema autentično koljivo iz ćelije Presvete Bogorodice Axion Esti, sa sastojcima koji simbolizuju Vaskrsenje, Carstvo nebesko i večni život.
Sveštenik Predrag Šćepanović otkriva kako Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu, svetlost sveće i simboliku koljiva.
Posle duge i teške bolesti, monah poznat po smirenosti i predanosti molitvi upokojio se u Gospodu - opelo i sahrana zakazani za sutra.
Isceljivao je bolesti i izgonio zle duhove.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Duhovna pouka koja otkriva kako zajednička molitva Crkve postaje snažan kanal milosrđa i povezanosti između generacija.
Sveštenik Predrag Šćepanović otkriva kako Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu, svetlost sveće i simboliku koljiva.
Posle duge i teške bolesti, monah poznat po smirenosti i predanosti molitvi upokojio se u Gospodu - opelo i sahrana zakazani za sutra.
Dirljiva priča o malom Hristiforu, o tišini koja je ušla u porodični dom, o odlasku u šidsku Lazaricu i o molitvi posle koje se dečakov glas vratio.
Isceljivao je bolesti i izgonio zle duhove.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Gotovo da nema vernika koji, ulazeći u crkvu, najpre ne priđe mestu za sveće – bilo da se moli za zdravlje svojih bližnjih ili za pokoj duša upokojenih.
Sveti oci su opominjali da je uzaludno vapiti Bogu ako ne postoji trud da se sopstveni život uskladi sa zapovestima.
Nakon liturgije koju je služio mitropolit šumadijski Jovan, sveštenici iz tri namesništva i profesori Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta otvorili su razgovor o izazovima crkvenog života koji se ne vide sa ambona.
