U besedi za utorak 6. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas vodi kroz trenutak Getsimanije u kojem Isus bira stradanje umesto odbrane, otkrivajući veličinu ljubavi i milosti Božje.
Svakodnevni nemir i neispunjene želje često nas zbunjuju, ali pouka blaženopočivšeg patrijarha govori kako čekanje može biti put ka većim blagoslovima.
Jedna činija, buket bosiljka i svetlost sveće – jednostavne stvari otkrivaju duboku duhovnu snagu koju donosi vaskršnja vodica.
Dok mnogi tragaju za savršenim bojama i modernim tehnikama, iz svetinje pored Golupca stiže podsećanje na način koji donosi i ukus i dugotrajnost, ali i pouku šta zapravo znači sačuvati tradiciju.
Ono što tokom godine može ostati neprimećeno, u danima posta postaje vidljivo i bolno jasno.
Crkva je dodelila titulu bogoslov samo trojici ličnosti: Jovanu - Hristovom apostolu, Grigoriju - borcu za pravoslavno ispovedanje Svete Trojice, i Simeonu - pesniku Božje ljubavi.
Čovek koji se oslobađa suvišnih želja počinje jasnije da vidi ono što je zaista važno.
Samo stojte u crkvi i sve će se smiriti, savetuje otac Amvrosije.
Plamen sveće podseća na svetlost Hristovu koja obasjava čovekov put, ali i na unutrašnju težnju svakog čoveka da se očisti, uzdigne i približi Bogu.
Kakvi ćemo postati, zavisi isključivo od okruženja u kojem smo odrasli odnosno od porodice.
Iza istog praznika kriju se potpuno različiti običaji - od stroge liturgijske tradicije do živopisnih narodnih rituala koji se vekovima prenose s kolena na koleno.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
Jednostavno jelo od krompira, luka i pirinča, obogaćeno kobasicom, koje se sprema bez mnogo muke, a donosi pun domaći ukus i miris nedeljnog ručka kakav se nekada podrazumevao.
Dešava se, priča otac Dimitrije, da Bog prima dete sebi, jer želi da izbavi njega i njegove bližnje od nekog težeg krsta.
Sveća i dalje gori, kolač se lomi, ali su gosti često na ekranu – dok jedni žale za starim običajima, drugi tvrde da se suština nije pomerila ni za korak i da slava i dalje okuplja, samo na drugačiji način.
U besedi za ponedeljak 4. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički jasno povlači granicu između spoljašnje pobožnosti i unutrašnjeg preobražaja koji menja srce, misao i čitav pravac čovekovog života.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Nadbiskup Paolo Peci povlači se sa čela Moskovske nadbiskupije, dok upravljanje privremeno preuzima pomoćni biskup Nikolaj Dubinin.
Jedna pouka Svetog Nikodima Agiorita otkriva kako preobilje informacija može postati prepreka jasnom viđenju stvarnosti.
Predanje o episkopu iz Kampanije otkriva mučeništvo pred rimskim sudom, oganj koji ga nije spalio i veru koja je nadživela stradanje i smrt.
