Još u 18. veku, oslanjajući se na veru i Njutnove zakone, paroh Džon Mičel je zamislio postojanje nevidljivih zvezda koje gutaju svetlost — a savremena nauka je kasnije potvrdila da je bio u pravu.
U istoriji nauke pamtimo imena velikih genija koji su menjali tok čovečanstva, ali postoje i oni čija su otkrića decenijama ostala u senci. Jedan od njih bio je skromni sveštenik iz 18. veka, Džon Mičel — čovek koji je, vođen verom i naukom, anticipirao postojanje crnih rupa gotovo 150 godina pre nego što je svet uopšte bio spreman da ih razume. Njegova priča otkriva kako su vera i razum nekada hodali ruku pod ruku u potrazi za istinom o kosmosu.
Mičel je rođen 1724. godine u selu Ikring u Engleskoj, u porodici glavnog paroha. Od malih nogu pokazivao je izuzetnu bistrinu i dar za opažanje, a njegovo školovanje u porodičnom domu bilo je prožeto duhom „Njutnovog hrišćanstva” — pokreta koji je nastao pod uticajem Isaka Njutna i koji je iznad dogme stavljao razum, red i harmoniju Božjeg stvaranja. Za ljude tog vremena, proučavanje prirode nije bilo udaljavanje od Boga, već način da se približe tajni Njegovog promisla.
Studirao je i predavao na Univerzitetu u Kembridžu više od dve decenije, istražujući teologiju, jezike, geologiju i fiziku. Njegove sobe bile su nalik malim radionicama, ispunjene spravama i instrumentima, jer je bio i eksperimentator i mislilac. Verovao je da u strukturi sveta postoje duboki Božji zakoni koje čovek može otkriti — ne kako bi potisnuo Boga, nego kako bi Ga bolje razumeo.
Mičel je objavljivao radove iz oblasti magnetizma, seizmologije i astronomije. Njegova istraživanja zemljotresa bila su među prvim pokušajima da se razume talasno kretanje kroz Zemljinu koru, a njegov rad na torzionoj vagi otvorio je put za kasnije merenje gravitacione konstante, piše portal "BBC News na srpskom".
Ali njegov najveći dar bio je dar vizije.
Godine 1783. Mičel je objavio studiju u kojoj je, koristeći samo Njutnove zakone i zdrav razum, predvideo postojanje „nevidljivih zvezda” — objekata čija je gravitacija toliko snažna da čak ni svetlost ne može da pobegne iz njihovog zagrljaja.
– Ako svetlost ima masu, onda je, kao i sve drugo, privlači gravitacija. Ako bi zvezda bila dovoljno velika i gusta, njena svetlost ne bi mogla da stigne do nas, napisao je.
Ovo je bila revolucionarna ideja. On je praktično opisao crnu rupu, i to vek i po pre nego što je opšta teorija relativnosti Alberta Ajnštajna uopšte pružila okvir da takvi objekti postoje.
Za Mičela, kosmos nije bio haotičan i besmislen prostor, već Božje delo, veličanstveno i uređeno po nevidljivim, ali preciznim zakonima. Njutn je pisao:
– Naša dužnost prema Bogu, kao i jednih prema drugima, ukazaće nam se na svetlosti Prirode.
Mičel je duboko verovao u ovu misao. On nije video sukob između Biblije i teleskopa, već sklad.
Dok su mnogi u 20. veku odbijali da poveruju u crne rupe — pa čak i sam Ajnštajn — Mičel je u 18. veku, vođen verom i razumom, zamišljao Univerzum u kojem postoje tamne zvezde, nevidljive oku, ali moćne u svom uticaju na svet oko sebe.
Njegov metod bio je jednostavan, ali genijalan: ako svetlost ne može da stigne do nas, mi ipak možemo otkriti postojanje takvih nevidljivih zvezda posmatrajući kretanje drugih nebeskih tela u njihovoj blizini. Upravo na tom principu otkrivene su mnoge crne rupe u 20. i 21. veku.
Mičel je preminuo 21. aprila 1793. godine, u 68. godini, kao paroh u svom mirnom selu u Jorkširu. Umro je tiho, bez slave i priznanja, i njegove ideje ubrzo su pale u zaborav. Naučni svet se tada sve više okretao talasnoj teoriji svetlosti, pa je njegovo korpuskularno razmišljanje bilo potisnuto.
Njegova genijalna predviđanja ponovo su otkrivena tek u drugoj polovini 20. veka, kada je čovečanstvo već zakoračilo u doba teleskopa, satelita i teorije relativnosti. I tada se pokazalo: sve što je taj skromni sveštenik zamislio uz svetlost kandila i teleskop sopstvene izrade — bilo je zastrašujuće tačno.
U hrišćanskoj misli, beskrajni svemir ne umanjuje Boga — on govori o Njegovoj veličanstvenosti. Tamne zvezde koje je Mičel predvideo nisu bile „rupa u razumu“, već vrata u još dublju tajnu Božjeg stvaranja. Kako je jedan od njegovih savremenika rekao:
– Što više spoznamo zakone prirode, to više zadivljeno stojimo pred Njihovim Tvorcem.
I možda upravo zato Mičel nije bio zbunjen idejom da u kosmosu postoje nevidljive sile, mesta gde svetlost nestaje — jer je verovao da je i u tami prisutan Bog. Njegova vera nije ograničila njegovu nauku, nego ju je oslobodila.
Danas, kada posmatramo crne rupe i slušamo šapat Univerzuma kroz teleskope i gravitacione talase, setimo se i tog tihog sveštenika koji je — u vremenu sveća, ne kompjutera — pogledao u nebo i video ono što svet još nije bio spreman da razume.
Njegovo delo je svedočanstvo da su vera i razum, kada idu zajedno, sposobni da dotaknu najdublje tajne kosmosa.
U jednom obraćanju otac Oliver Subotić se dotakao palog anđela objašnjavajući da je njegova prevara izvedena u krugovima koji smatraju da on ne postoji, kao i da to đavolu odgovara.
Od Svitaka sa Mrtvog mora do natpisa Pontija Pilata, otkrića širom sveta potvrđuju da je Sveto pismo istinita hronika Božijeg delovanja u istoriji.
Posle godina traganja za duhovnim pozivom, Laís i Džekson Dognini pronašli su ljubav jedno u drugom — na putu koji je vodio kroz samostan i bogosloviju.
Još u 18. veku, oslanjajući se na veru i Njutnove zakone, paroh Džon Mičel je zamislio postojanje nevidljivih zvezda koje gutaju svetlost — a savremena nauka je kasnije potvrdila da je bio u pravu.
S osamnaest godina, napustio je svoj rodni grad i uputio se u Jerusalim, gde je stupio u manastir.
Pol deteta, prema nauci, stvar je slučajnosti, međutim, veliki duhovnik je tvrdio da ništa nije slučajno.
Reči izgovorene s gnevom ili bolom, posebno kada dolaze od roditelja, mogu imati dalekosežne posledice po život deteta.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Otkrijte kako pivo pretvara ovo jednostavno jelo u ukusnu salatu sa istorijom dugom vekovima, zapisanu još 1855. u "Srbskom kuvaru" jeromonaha Jerotija iz Krušedola.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Inženjer nemačkog porekla Boris Viktorovič Raushenbah pronašao je duhovni mir u Pravoslavlju, posle kliničke smrti i dramatičnog povratka u život.
Posle godina traganja za duhovnim pozivom, Laís i Džekson Dognini pronašli su ljubav jedno u drugom — na putu koji je vodio kroz samostan i bogosloviju.
Sveta Stolica ističe nepovredivost ljudskog dostojanstva od začeća do prirodne smrti i naglašava važnost humanih i pravednih krivičnih procedura.
Stihovi iz sure Ez-Zumer (36–38) podsećaju vernika da jedino potpuno poverenje u Alaha donosi mir i sigurnost koju ništa prolazno ne može zameniti.
U ajetima 21–22 iz sure Az-Zumar kiša postaje snažan simbol prolaznosti i duhovnog buđenja. U tim rečima krije se opomena, ali i nada za svakoga ko želi da srce otvori svetlu.
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Nedavni primer iz Amerike pokreće pitanje koje mnogi vernici smatraju nemogućim: kako ostati veran Hristovom učenju i Svetim kanonima u vremenu duhovne dekadencije i relativizacije vere?
Dokumentarac otkriva neprolazni kosovski zavet, borbu naroda i svetinja, i višegodišnji rad humanitarne organizacije "Svi za Kosmet", koja menja živote ljudi i čuva srpsku duhovnost.
Bosanski sevdidžan, nekada nezaobilazan na balkanskim trpezama, i danas se čuva u muslimanskim domovima kao dragocena porodična tajna i simbol topline i gostoprimstva.
Od Subota duša u Grčkoj, Roditeljskih subota u Rusiji, do Zadušnica u Srbiji – običaji pokazuju kako molitva i dobročinstvo povezuju žive i one koji su prešli u večnost.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 18. subotu po Duhovima otkriva kako molitva i vera otvaraju vrata nebeske slave dostupne svima koji Ga slede.
