Priča o prevari, Božijem promislu i neočekivanom susretu koji je promenio život mladog para.
Dugogodišnji čuvar kivota Svetog Vasilija Ostroškog govorio je bez zadrške o gordosti - o grehu koji čoveka sprečava da se spusti do istine o sebi i da u pokajanju pronađe mir duše.
U knjizi “Duhovne pouke oca Joila” autora Vladimira Kljajevića, porodica otkriva detalje susreta sa ocem Joilom, neobičnim znakovima na sahrani i snazi pravoslavne molitve.
U doba buke i zaborava, postoje ljudi koji biraju potpuni nestanak – ne iz očaja, već iz ljubavi prema Hristu. Njihov put vodi ka Velikoj shimi, monaškom zavetu koji menja sve – telo, duh, pa čak i glas, jer od tog trenutka govori samo tišina.
Vodu su brzinski vadili iz tog kanala, koji se nalazio oko crkve, kako ne bi ušla u svetinju.
Brojna su predviđanja kako će izgledati dolazak Antihrista, a prema njihovim rečima taj događaj će pratiti određene naznake i promene.
Jedan od najvećih duhovnika našeg vremena, arhimandrit Joil, jasno i sažeto objašnjava ključne razlike između Pravoslavne i Katoličke crkve – od liturgijskih praksi do dubokih teoloških pitanja, ukazujući na prepreke koje vekovima stoje na putu istinskog jedinstva.
Brojna su čuda, koja su se dogodila u manastiru Ostrog, a jedno od njih svojevremeno je prepričao monah Joil, dugogodišnji čuvar kivota Svetog Vasilija Ostroškog.
Kroz svoje besede i duhovni rad, višegodišni čuvar kivota Svetog Vasilija, počivši iguman Manastira Ćirilovac ostavio je dubok trag u životima vernika svojim poukama u kojima je često isticao značaj roditeljskog blagoslova i uloge majke u oblikovanju porodice
Među vernicima duboko poštovani otac Joil Bulatović oštro je osuđivao ovaj porok, ističući da pušači nemaju pravo na Svete tajne, dok, s druge strane, Sveti Vladika Nikolaj Velimirović, iako je bio pušač, ostaje uzor duhovne dubine.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stotine plivača učestvovalo u ledenoj Dunavskoj vodi u tradicionalnom plivanju koje okuplja vernike i građane.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
Nakon bogosluženja, sveštenik baca Krst u reku, jezero ili neku drugu vodu, a vernici plivaju kako bi do njega stigli.
Bez gotovih kora i bez žurbe, od kvasnog testa i sira, ovo jelo se peklo kad se htelo nešto jednostavno, sito i pošteno – baš onako kako se nekad kuvalo.
