SEDAM DANA NE SMEJU SKIDATI KUKULJICU: Shimonasi dobrovoljno umiru za svet da bi postali njegovi najmoćniji čuvari

U bogonadahnutom predanju pravoslavne crkve postoji stepen duhovnog uzrastanja koji prevazilazi ljudsku logiku i svetovne pojmove o posvećenosti. To je stepen na koji se ne dolazi lakim putem, niti se on traži iz slavoljublja – već iz najdublje čežnje za Bogom, iz plamteće želje da se potpuno umre za svet i živi jedino za Hrista. To je Velika shima – čin koji Crkva s pravom naziva Veliki i Anđelski Obraz.

Tri stepena monaštva – put ka Velikoj shimi

Monaštvo u pravoslavlju je duhovni podvig i način života u kojem se čovek odriče sveta i sebe radi Carstva nebeskog. Postoje tri stepena monaštva: prvo je čin odevanja rase i kamilavke, zatim Mala shima, poznata i kao čin mandije, i najzad Velika shima – najviši stepen, retko dostižan, jer zahteva potpunu i bezuslovnu posvećenost Bogu.

Velika shima se ne dobija zvanjem niti starošću, već isključivo Božijom voljom i kroz duhovno prepoznavanje spremnosti. Ona predstavlja drugo krštenje – potpuno očišćenje od grehova i novo rađanje u Hristu, kada postriženi postaje „sin svetlosti“.

Shutterstock/Krysja

 

Svešteni čin postriženja u Veliku shimu

Čin postriženja u Veliku shimu je veličanstven bogoslužbeni događaj koji se obavlja po tipiku – u okviru Božanstvene liturgije, nakon Malog vhoda. Noć uoči postriženja, odežde budućeg shimonaha unose se u oltar i polažu u podnožje Časne trpeze – prestola Gospodnjeg, gde ostaju celu noć kako bi bile osveštane i primljene od samog Boga.

Ujutru, na jutrenju, peva se poseban kanon – stihire i molitve ispunjene pokajanjem i iščekivanjem. Zatim dolazi trenutak kada iguman ili episkop postavlja ista pitanja kao i pri Maloj shimi, ali sada sa dodatkom izraza „dvostruko“, ukazujući na „udvostručenje odricanja“ – odricanje od sveta, od svoje volje i od svega što je telesno i prolazno.

Nastojatelj tada upućuje potresnu pouku, podsećajući da je shimonah od tog dana raspet i umrtvljen za svet, pozvan da ne misli više ni o čemu zemnom, već da svoju dušu vodi putem uzdržanja, očišćenja, molitvenog ćutanja i smirenja. Sve ono što je teško, tužno i bolno nosi u sebi radost koja dolazi od Boga – radostotvorni život po Bogu.

Shutterstock/Jonas Petrovas

 

Shimonaski izgled: odeća i značenja

Odeća koju prima velikoshimonah ima dubok duhovni značaj. On oblači posebnu shimonasku rasu, zatim veliki paraman – širok platneni pojas na kojem su izvezena znamenja Hristovog stradanja. Na glavu mu se stavlja kukuljica sa analavom, duhovnim štitom koji simbolizuje šlem spasonosne nade i ćutljivo prebivanje u Bogu.

Kukuljica, nalik monaškom klobuku, nosi posebno značenje: ona je pokrivalo nezlobivosti i unutrašnje sabranosti. Analav (shima), koji pada preko grudi, podseća na dobrovoljna stradanja Hrista i postaje trajni znak krsta koji monah svakodnevno nosi.

Daje mu se i mantija bez nabora – simbol uzdržanja i jednostavnosti – zatim sandale, brojanica, ručni krst i zapaljena sveća – znak budnosti duše. Uz sve to čitaju se posebne molitve, uključujući i molitvu za skidanje kukuljice, koja se čita sedmog dana.

Sedam dana u crkvi - obnova svetlosti

Shutterstock/sutulastock

 

Kao što su novokršteni u prvim vekovima hrišćanstva sedam dana nakon krštenja dolazili na bogosluženja u beloj odeći, tako i novopostriženi shimonasi narednih sedam dana provode u crkvi, obučeni u punu odeždu. To je vreme tihovanja, molitve i duhovne integracije novog života.

Osmog dana, u posebnoj molitvi, sa njih se skida kukuljica – simbolično, kao potvrda da mogu da se uključe u svakodnevni manastirski poredak i da sami, bez blagoslova, oblače i skidaju monaške znakove.

Shimonasi među sveštenicima i episkopima

Kada sveštenik primi Veliku shimu, on ne gubi pravo da služi Liturgiju – jer Nomokanon jasno kaže da postriženje nije prepreka njegovom liturgijskom delanju. Međutim, kada arhijerej primi Veliku shimu, on više ne može da obavlja svetiteljske i svešteničke dužnosti – jer je tada postao potpuno bezmolvni, povučen u ćutanje i molitvu, kao anđeo u telu.

Shimonasi danas – svedoci drugog sveta

Shimonasi su retki. Njihov život je skriven od očiju sveta, često u ćelijama gde caruju tišina i stalna molitva. Ne traže da ih iko zna, ne žele da ih iko uznemirava. Njihova borba je nevidljiva, ali silna – borba s pomislima, strastima, starim čovekom u sebi. Oni ne propovedaju rečima – njihovo ćutanje viče gromoglasno o večnosti.

U njima se ostvaruje ono najdublje što Pravoslavlje nudi – čovek postaje biće koje je istinski van sveta, a u isto vreme najbliže svetu, jer svojim molitvama čuva svet u postojanju. U Velikoj shimi smrt nije kraj – ona je početak pravog života, života u Hristu, u večnosti.

Za nas koji živimo u buci i brzini svakodnevice, pomisao na jedan takav život deluje gotovo nestvarno. Ali upravo ta „nestvarnost“ shimonaskog postojanja pokazuje koliko je realna večnost i koliko smo pozvani da se, makar u srcu, naslonimo na tišinu u kojoj Bog govori.

U vremenu kada se svet raspada pod teretom svojih strasti, jedan shimonah, u molitvenom ćutanju pred ikonom, više čini za čovečanstvo nego svi zemaljski moćnici zajedno. Jer on svedoči da večnost postoji. Da Carstvo nebesko nije mit. Da Hristos nije legenda – već živi Bog. A to je najuzvišenija istina.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara