Ovo postriženje naziva se „drugim krštenjem“, postrizavani se očišćuje od svih grehova i postaje "sin svetlosti“.
"Čin Velikog i anđelskog obraza" (velika shima) je treći i najviši stepen monaštva, i sleduje nakon "Čina odevanja rase, kamilavke" i "Čina male shime ili mandije".
"Veliki anđelski obraz“, ili Velika shima – predstavlja potpuno udaljavanje od sveta. Čin "Velikog anđelskog obraza" sličan je činu Male shime, ali je obimniji i svečaniji, a osim toga odlikuje se većom strogošću i uzvišenošću zaveta koji se daju.
Prethodno veče, odeća budućeg shimnika unosi se u oltar i polaže u podnožju svete trpeze (prestola), kako bi se osveštala i bila primljena od samog Boga. Na jutrenju na dan postriženja peva se poseban kanon koji se sastoji od moljenja za onoga onoga ko prima anđelski obraz i stihira u sastavu kanona.
Postriženje se po tipiku obavlja takođe na liturgiji, posle malog vhoda, ali se pre uobičajene pesme „Objatija otča“ pevaju još tri umilna antifona duboko pokajnog sadržaja.
Iguman postavlja ista pitanja, sa dodatkom reči „dvostruko“ i govori o „udvostručenju“, pri čemu onaj ko se postrizava govori da želi „najsavršeniji isposnički život“.
Nastojatelj mu u pouci govori da je od današnjeg dana dužan da se oseća „raspetim i umrtvljenim za svet, radi učinjenog dvostrukog odricanja“ i da ne treba da misli ni o čemu zemnom, nego isključivo o duhovnom, o duhovnim podvizima, o uzdržanju tela, o očišćenje duše, o skromnosti duhovnoj i telesnoj, o plaču, o svemu tužnom i teškom što donosi „radostotvorni život po Bogu“.
Ovo postriženje naziva se „drugim krštenjem“; postrizavani se očišćuje od svih grehova i postaje „sin svetlosti“. Prilikom samog postriženja vlasi, kaže se da shimnik „drugi put postrizava vlasi svoje glave, u znak konačnog odricanja od sveta, i svega što je u svetu, i konačnog odbacivanja svoje volje, i svih telesnih pohota, kako bi pazio na sebe u bezmolviju i delatnoj usamljenosti“.
printskrin yourube/Orthodox Church
Shimnik hoda ulicom, retka pojava
Odeća koju oblači velikoshimnik, i slična je, i razlikuje se od odeće male shime. Tako, shimnik oblači posebnu „shimničku rasu“. Zatim, njemu se stavlja naročiti „veliki paraman“, kožni kaiš, a na glavu „kukuljica (kapuljača) sa analavom (shimom)“. Kukuljica odgovara klobuku maloshimnika i naziva se „kukuljem nezlobivosti, šlemom spasonosne nade i ćutljivog prebivanja u duhovnom razmišljanju, i opreznog nadgledanja sebe“. Analav (shima), koji visi spreda, treba da podseća shimnika na dobrovoljna stradanja Hrista Spasitelja“.
Shimniku se oblači i naročita shimnička mantija „bez nabora“. Daju mu se sandale (obuća), brojanica, ručni krst i zapaljena sveća uz karakterističnu pouku.
Posle pevanja dva tropara čita se i naročita molitva.
U činu velikog i anđelskog obraza postoji molitva „za skidanje kukulja“.
Kao što su novoprosvećeni posle krštenja bili dužni da sedam dana u beloj odeći posećuju sva crkvena bogosluženja, tako su i novopostriženi monasi dužni da borave u crkvi isti broj dana u kompletnoj odeždi koju su na postriženju dobili.
printskrin yourube/Orthodox Church
Čin pristupanja "Velikoj shimi"
Osmoga dana javno i uz posebnu molitvu sa njih se skida kukuljica, kao najkarakterističnije obeležje monaštva, kako bi mogli ponovo da se vrate svakodnevnim poslušanjima.
Posle toga oni već imaju pravo da sami stavljaju i skidaju kukuljicu, ne tražeći svaki put blagoslov nastojatelja.
Kada se u monaštvo postrizava sveštenik, njemu se, osim krsta i sveće u ruke daje još i Jevanđelje. Pravilo Nomokanona uz Veliki Trebnik (gl. 90) glasi: „Monah-sveštenik, ako i promeni obraz, to jest u Veliku shimu stupi, neka služi liturgiju; postriženje mu nije nikakva prepreka.
A Arhijerej ako promeni obraz, to jest ako postane shimnik, neka ne dejstvuje (ne služi) ništa svetiteljsko (arhijerejsko), niti svešteničko“.
Ovi monasi posvećeni očuvanju hrišćanskog nasleđa obasjavaju put hodočasnicima, kombinujući bogatu istoriju, simboliku i duhovnost u svojoj svakodnevnoj misiji. Ova jedinstvena zajednica čuva ljubav Hristovu i inspiriše vernike širom sveta.
U utorak sedme sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj u svom dubokom razmišljanju raskrinkava zablude savremenog čoveka koji traži istinu svuda, osim tamo gde mu je ona zaista data – u Bogu.
Arhimandrit Metodije prvi put u istoriji posetio je Mitropoliju dabrobosansku, donevši blagoslov sa Svete gore, a njegov dolazak dočekan je sa dubokim poštovanjem, molitvenim sabranjem i dodelom najvišeg crkvenog priznanja.
Više od dve decenije nakon upokojenja oca Gavrila (Antonijeviča), njegove reči – o krvavom mesecu nad Kosovom, Beogradu bez blagoslova i sudbini pravoslavlja – i dalje bude snažne emocije, tumačenja i poziv na pokajanje.
Uprkos rasprostranjenoj slici iz udžbenika i umetnosti, Biblija nigde ne pominje jabuku kao „zabranjeni plod“ – ovo tumačenje poteklo je iz lingvističke igre reči i srednjovekovnih zapadnih predstava, dok Pravoslavna crkva uporno čuva dublji smisao priče o padu čoveka.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
U doba buke i zaborava, postoje ljudi koji biraju potpuni nestanak – ne iz očaja, već iz ljubavi prema Hristu. Njihov put vodi ka Velikoj shimi, monaškom zavetu koji menja sve – telo, duh, pa čak i glas, jer od tog trenutka govori samo tišina.
U utorak sedme sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj u svom dubokom razmišljanju raskrinkava zablude savremenog čoveka koji traži istinu svuda, osim tamo gde mu je ona zaista data – u Bogu.
Više od dve decenije nakon upokojenja oca Gavrila (Antonijeviča), njegove reči – o krvavom mesecu nad Kosovom, Beogradu bez blagoslova i sudbini pravoslavlja – i dalje bude snažne emocije, tumačenja i poziv na pokajanje.
Uprkos rasprostranjenoj slici iz udžbenika i umetnosti, Biblija nigde ne pominje jabuku kao „zabranjeni plod“ – ovo tumačenje poteklo je iz lingvističke igre reči i srednjovekovnih zapadnih predstava, dok Pravoslavna crkva uporno čuva dublji smisao priče o padu čoveka.
Više od dve decenije nakon upokojenja oca Gavrila (Antonijeviča), njegove reči – o krvavom mesecu nad Kosovom, Beogradu bez blagoslova i sudbini pravoslavlja – i dalje bude snažne emocije, tumačenja i poziv na pokajanje.
