Priča o sejaču opisuje razne odnose duša prema reči Božijoj (Mt. 13,4-9). Na prvom mestu stoje oni koji uopšte ne paze na reč. Slušaju, no čuveno ne ulazi u dušu, već samo leži na njenoj površini, kao seme na putu. Reč se ne smešta u njih, budući da imaju drugi način mišljenja, druga pravila, druge ukuse. Zbog toga ona brzo iščezava iz sećanja, kao da uopšte nije ni bila slušana.
Na drugom mestu su oni koji rado slušaju reč i primaju je brzo, ali neće nikakav trud da ponesu radi njenog ispunjenja. Dok se ne zahteva nikakva žrtva, oni se naslađuju rečju, a naročito njenim obećanjima. Međutim, čim se pokaže neophodnost da se nešto žrtvuje radi vernosti reči, oni je izdaju. Oni se odriču nje i njenih obećanja radi ugađanja svojim privezanostima.
Na trećem mestu su oni koji prihvataju reč i počinju da žive po njoj, da bi se zatim suviše predali brigama i okupiranjima svoga veka, zemaljskim staranjima, koja dave blage namere koje su se već obrazovale pod dejstvom reči Božije.
Na četvrtom mestu su oni koji reč primaju sa punom verom i koji se rešavaju da žive po njenim zahtevima, sa gotovošću na sve žrtve i napore, i koji svome srcu ne dozvoljavaju da se veže za bilo šta zemaljsko.
Sedi i rasudi i ti kakvoj vrsti duša pripadaš.
