Koliko je samo milosti Gospod pokazao prema Jerusalimu (tj. Judejcima)! I najzad je opet bio primoran da kaže: „Eto će vam se ostaviti kuća vaša pusta” (Mt.23,38). Svi znamo kakve su bile posledice Gospodnje reči: „Judejci su do današnjeg dana beskućnici.”
Zar ne biva slično i sa dušom? Brine se Gospod o njoj i na svaki način je urazumljuje. Poslušna duša ide ukazanim putem, a neposlušna ostaje u svom protivljenju Božijem pozivu. Međutim, Gospod ni nju ne napušta, nego primenjuje sva sredstva kako bi je urazumio.
Ako raste upornost, raste i Božija preduzimljivost. Ipak, svemu postoji granica. Ako duša dođe do ogorčenosti, Gospod je prepušta u njene ruke da propadne, videći da sa njom više ništa ne može da učini. I ona zaista gine, slično faraonu.
Svako ko strada od strasti neka se pouči da ne može beskrajno bezakono da im ugađa. Zar nije vreme da se one napuste, i to ne samo privremeno, nego sa rešenošću da se napravi odlučan zaokret? Jer, niko ne može znati kad će da prestupi granicu. Može biti, još malo i – došao je kraj Božijoj dugotrpeljivosti.
