U monaškom životu, svetovne proslave gube na značaju pred duhovnim podvizima. Monah iz Manastira Tumane nam otkriva suštinu duhovnog rođenja i posvećenosti Hristu, koje se ogleda u proslavi imendana.
U svetu monaštva, duhovno putovanje prevazilazi granice svetovnog života, preobražavajući monahe u hodočasnike večnosti. Oni, kroz čin monaškog postriga, simbolično „umiru“ za svet i rađaju se za život u Hristu, odbacujući staru ličnost i svetovne običaje, među kojima je i proslava rođendana. Ovaj čin nije samo odricanje, već pre svega, čin ljubavi i potpunog predanja Bogu.
- Nekada sam se zvao Zoren, prezivao sam se Jevtić. Međutim, Zoren Jevtić je umro onoga časa kad je prošao kroz kapiju manastira - pripoveda za “Religiju” otac Zosim iz Manastira Tumane, objašnjavajući svoju duhovno preobraženje.
- Na dan manašenja, Zoren je umro i rodio se novi, to je Zosim, imenom kojim je blagoslovio naš iguman arhimandrit Dimitrije. Tih par koraka kroz manastirsku kapiju označilo je kraj svetovnog života za Zorena, koji je krenuo jednim novim putem, vođen željom od svoga rođenja da svoj život posveti Gospodu, Tvorcu, Presvetoj Bogorodici i svim svetiteljima koji obitavaju u ovoj svetinji.
ST/Vladimir Lukić
Otac Zosim, monah Manastira Tumane
Ovaj put, vođen ljubavlju prema Bogu, vodi ka potpunom odricanju od svetovnih radosti, uključujući i proslavu rođendana. Za oca Zosima, ovo je bio trenutak kada je svet prestao da ima uticaj na njega.
- Čovek iz sveta, kada ulazi u manastir, jednostavno ostavlja sebe sa one strane puta, zida, kapije,“ objašnjava on, dodajući da je to trenutak kada svet postaje daleki eho, a jedino što ostaje jeste molitva i predanje Hristu - kaže otac Zosim.
Proslava imendana, stoga, ima dublji značaj. To je dan kada monah obnavlja svoj zavet, seća se svetitelja čije ime nosi i kroz njegov primer osnažuje svoje duhovno putovanje.
- Bilo je to pre šest i po godina, kada me je oltaru priveo sadašnji vladika toplički Petar, koji je moj duhovni otac - dodaje monah Zosim, osvetljavajući put koji ga je vodio do današnjeg života.
Za njega, proslava rođendana nikada nije imala značaj koji ima za ljude u svetu.
- Zapravo, ja nikada nisam slavio rođendan, jer sam rođen 15. juna, kad je školski raspust. U to vreme svi odlaze negde: na more, kod babe i dede na selo, tako da ja nisam obeležavao rođendan. Počeo sam da slavim, tek kasnije, kada se okupila moja bratija. Ali, to se pretvaralo ne u klasičan rođendan, već u neki vid imendana.
ST/Vladimir Lukić
Na praznik Svetih Zosima i Jakova Tumanskih, kada je i imendan oca Zosima, u ovu svetinju svakoga leta uliva se reka hodočasnika
Čak i pre monašenja, otac Zosim je u sebi nosio duh monaškog predanja.
- Pokojna majka me je vezivala za 15. jun, mada se nije pouzdano znalo da li sam rođen tog datuma, ili dan ranije, jer je to bilo oko ponoći. Ona je tada bila dežurna, kao medicinska sestra u bolnici, tako da je ostala u bolnici i porodila se - seća se on, naglašavajući kako su čak i svetovni običaji imali u njegovom životu drugačiji tok.
- Praktično, oduvek sam slavio neki oblik imendana. Nekada je to bilo 15. juna, kad je praznik Svetog sveštenomučenika Erazma Ohridskog, a dan pre toga je praznik Svetog Justina Ćelijskog. Tako da sam se svake godine u to vreme nalazio u Manastiru Ćelije, na proslavi Svetog Justina Ćelijskog - kaže otac Zosim.
ST/Vladimir Lukić
Otac Zosim
Imendan, dakle, za oca Zosima, kao za sve monahe, predstavlja ne samo simboličan datum, već duboko duhovan trenutak. To je dan u kojem se monah ponovno rađa za život u Hristu, kroz sećanje na svetitelja čije ime nosi i kroz zavet ljubavi i predanja koji je položio pred Gospodom. Ovako shvaćen, imendan postaje duhovna svetlost koja monahe vodi kroz svakodnevni podvižnički život, osvetljavajući njihov put ka spasenju.
Inicijativa za zajedničko praznovanje Vaskrsa između pravoslavnih i rimokatolika 2025. godine izazvala je raspravu o očuvanju pravoslavne tradicije. Episkop bihaćko-petrovački prvi od srpskih arhijereja javno istupio, izražavajući zabrinutost zbog mogućih posledica ovakvog koraka.
Povodom 90. godišnjice tragičnog ubistva kralja Aleksandra, Srpska pravoslavna crkva i vernici molitveno su se prisetili velikog vladara koji je život položio u borbi za jedinstvo naroda i očuvanje pravoslavne vere.
Ne bojte se za decu koja su od malena othranjena u poštovanju. I da malčice izmaknu s puta, zbog svog uzrasta, zbog iskušenja, vratiće se na pravi put, govorio je starac Pajsije.
Monah i glavni ekonom Manastira Visoki Dečani kroz svoju priču otkriva duboku vezu s Kosovom i Metohijom I priča kako su njegovo monašenje i životni put ispunjeni duhovnim traženjem i ljubavlju prema svetinji.
Ova lokacija ima duboko ukorenjeno značenje za katoličke vernike i vekovima je bila duhovno utočište. Svetište čini pećina u kojoj se nalazi vrelo, a voda ne otiče iz nje.
Religija.rs vas poziva da kroz svoje fotografije zabeležite najvažniji trenutak hrišćanskog života i osvojite zlatne darove koji, pored materijalne, nose i duhovnu vrednost, jer doprinose očuvanju bogate pravoslavne tradicije.
Starešina Hrama Svete Trojice u naselju Mudrakovac, protojerej Ivan Cvetković, ovu svetiteljku smatra zaštitnicom kruševačkog kraja i ističe da svakome ko se njoj molitveno obraća - ona preobilno daruje milost Božju.
Ikonopisanje je više od umetnosti - to je duhovni čin kroz koji se projavljuje božanska prisutnost. Episkop novobrdski za Religiju pripoveda o svom iskustvu u ikonopisanju i dubokoj vezi između vere i umetnosti.
Svedočanstvo o neobičnom događaju iz Banja Luke širi se društvenim mrežama. U domu ove porodice molitve su iznedrile čudo, dok ikona Bogorodice Trojručice i dalje mirotoči.
Dragana Jukić otkriva da njen kum nije mogao da pomera noge i da se milošću tumanskog sveca dogodilo čudo, koje svedoči o snazi vere i Božjeg blagoslova.
Monah manastira Tumane deli ključne pouke o pravilnoj molitvi, darovanju i korišćenju svetih predmeta, kako biste svoja hodočašća učinili blagoslovenim.
Jeromonah iz svetinje u Tumanu za "Religiju" govori o tome kako ovo sveto mesto doživljava svoj drugi procvat, privlačeći vernike iz svih krajeva. Duhovno blago i istorijska zaostavština manastira osvežavaju se svakodnevno, uz stalne promene i prilagođavanja potrebama vernika.
Na dan kada Srpska pravoslavna crkva proslavlja Prepodobne Zosima i Jakova, a Manastir Tumane obeležava svoju slavu, vernik iz Beograda posvedočio je o potpunom ozdravljenju zahvaljujući ovoj svetinji, dodajući svoje ime na dugi spisak onih koji su na ovom svetom mestu pronašli duhovnu utehu i isceljenje.
Ne bojte se za decu koja su od malena othranjena u poštovanju. I da malčice izmaknu s puta, zbog svog uzrasta, zbog iskušenja, vratiće se na pravi put, govorio je starac Pajsije.
Monah i glavni ekonom Manastira Visoki Dečani kroz svoju priču otkriva duboku vezu s Kosovom i Metohijom I priča kako su njegovo monašenje i životni put ispunjeni duhovnim traženjem i ljubavlju prema svetinji.
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Sveti Teofan ukazuje na to da su ubeđenja rezultat svega što nas okružuje – od odgoja do kulturnih uticaja. Važno je da u našem srcu prepoznamo istinu Božiju koja nas vodi ka spasonosnim ubeđenjima. S druge strane, postoje i laži koje nas mogu skrenuti s puta. U tom svetlu, sud Božiji nas poziva da preuzmemo odgovornost za svoja ubeđenja i postupke.
Uz blagoslov mitropolita žičkog završava se oslikavanje veličanstvene svetinje, poznate po čudu – zvonu koje zvoni bez dodira ljudske ruke. Majstori predano oslikavaju zidove svetinje, dok svaki novi potez kista donosi delić Carstva Nebeskog na zemlju.
Dečaku je pretila transplantacija jetre, a lekari nisu davali nade. Međutim, posle molitve Svetima Zosimu i Jakovu u Manastiru Tumane, dogodilo se nešto što niko nije mogao da predvidi.
U porti hrama Svetog Save u Molu, uz prisustvo mitropolita i episkopa, obeležen praznik Prenosa moštiju Svetog Irineja Bačkog i svetih mučenika bačkih, a tom prilikom dodeljenasu i visoka priznanja za doprinos crkvenom životu i obnovu svetinja, uz nadahnutu besedu vladika Irineja i Heruvima.
Skriven od sveta i ušuškan na vrhu nepristupačne krečnjačke stene, ovaj manastir vekovima predstavlja duhovno utočište monasima, simbolizujući pobedu tišine i vere nad prolaznošću sveta.
Tokom proslave u zadužbini Nemanjića, mitropolit žički Justin služio je svetu arhijerejsku liturgiju. Ovaj svečani trenutak u sebi nosi poruku o duhovnoj povezanosti i značaju zajedništva među ljudima, ističući važnost vere u svakodnevnom životu.
Ovaj deo crkvenog kanona izaziva brojne kontroverze i smatra se prevaziđenim, ali kako bi se ovo pravilo bolje razumelo, treba u obzir uzeti i vremenski kontekst u kojem je doneto i kojem nije cilj bio da uvredi ili diskriminiše ženu, već upravo da je zaštiti.
