„A koji pohuli na Duha Svetoga nema oproštenja vavek“ (Mk. 3, 29). Da li je teško upasti u takav greh? Uopšte nije teško. Evo grehova te vrste: „Velika i bezmerna nada na blagodat Božiju; očajanje ili nenadanje u Božiju milost; protivrečenje očiglednoj i utvrđenoj istini i odbacivanje Pravoslavne hrišćanske vere. Drugi tome dodaju zavist prema duhovnim darovima koje bližnji dobijaju od Boga; uporitost u grehu i istrajnost u zlobi; nebrigu za pokajanje sve do odlaska iz ovog života“ (Pravoslavna ispovest, deo 3, pitanje 38).
Eto, koliko puteva! Pođeš li kojim od njih, biće ti teško da se vratiš i bićeš odveden do svepogubne propasti. Protivljenje istini počinje sa malim sumnjama, koje bivaju pobuđivane rđavom rečju ili knjigom. Ako se ostave bez pažnje ili lečenja, one će odvesti ka neverju i upornosti u njemu.
Do očajanja se takođe dolazi neprimetno: „Pokajaću se“, govore, i nastavljaju da greše. Postupajući tako nekoliko puta i videvši da pokajanje ne dolazi, oni govore u sebi: „Tako mora da bude! Ne možeš protiv samog sebe“, i već se predaju grehu u punu vlast. Tako skupljaju mnoštvo grehova, a pri tome dopuštaju i mnoštvo protivljenja očiglednim pozivima Božije blagodati.
Kada u takvom stanju čovek dođe do misli da se pokaje, mnoštvo grehova ga davi, a protivljenje blagodati mu oduzima smelost da pripadne Gospodu. I on rešava: „Veliki je moj greh, da bi mi se oprostio“. To baš i jeste očajanje! Čuvaj se početka neverja i greholjublja i nećeš upasti u taj bezdan.
