Kroz istoriju se prepliću ljubav i tragedija, a u središtu jedne od najznačajnijih priča stoji manastir Ljubostinja. Njegove relikvije neprocenjive vrednosti postale su meta neviđenog razbijništva.
U dubini srpskog srednjovekovnog nasleđa, manastir Ljubostinja oduvek je bio svetionik duhovnosti i snage, ukrašen ljubavlju kneginje Milice prema knezu Lazaru. Njegove zidove ne samo da krase freske, već i legende koje se protežu kroz vekove, pričajući priče o hrabrosti, žrtvi i neizmernom blagu koje je smestilo u svoje srce.
Međutim, kao i svaka velika priča, i ova nosi svoju senku - pljačku krune Svetog mučenika kneza Lazara, jedne od najvažnijih relikvija srpske istorije, koja je nestala iz ovog svetog mesta.
Kada je sveta kneginja Milica, zadužbinarka Ljubostinje, stvorila ovaj manastir 1388. godine, ona je to učinila sa vizijom o duhovnom utočištu za žene, posebno udovice srpskih plemića. U ovom sakralnom mestu, gde su se ispreplele sudbine i ljubavi, legende o njenom osnivaču i stradanjima srpskog naroda dobijale su svoje mesto. Njena ljubav prema knezu Lazaru, koja se prenosi s kolena na koleno, postala je osnova za naziv manastira - Ljubostinja, mesto ljubavi.
Međutim, ljubav i mir nisu trajali večno. Tokom Austro-Turskih ratova, posebno u vreme Kočine bune, manastir Ljubostinja je postao meta osvetničke pohlepe. Nakon sloma ustanka, Turci su se okrenuli osveti, a manastir su zapalili u svom gnevu, ostavljajući za sobom pepeo i uništene freske koje su svedočile o srpskoj kulturi i duhovnom nasleđu.
U tom razarajućem trenutku otkrivena je tajna koja će promeniti priču o Ljubostinji zauvek. Po predanju, u strahu od turskog osvajanja, kneginja Milica je sakrila bogatu riznicu u zidu manastira, a među blagom, poput svetionika, stajala je kruna kneza Lazara.
Ova zlatna kruna, simbol otpora i herojstva, postala je predmet pohlepe. Nakon što su Turci otkrili sakriveno blago, odneli su ga sa sobom, a kruna, koja je nekada krasila glavu srpskog vladara, još uvek leži u Istanbulu, daleko od naroda za koji je Sveti knez Lazar dao svoju glavu. Ova pljačka nije bila samo gubitak materijalnog bogatstva, već i gubitak duhovne veze sa prošlošću, vezane za krvave bitke i herojske žrtve.
U ovoj drami, kneginja Milica nije bila samo posmatrač; ona je bila junakinja koja je vladala Srbijom kao regent tokom najtežih vremena, čuvajući nasleđe svog muža i vodeći narod u teškim trenucima. Ljubostinja je postala njen svet, mesto gde je pronašla mir i prosvetljenje, kao i gde je nastavila da se bori za očuvanje srpskog identiteta. Iako su vremena bila teška, kneginja Milica nije posustajala.
Njen život u manastiru bio je odraz njene snage i mudrosti. U Ljubostinji, zajedno sa despoticom Jelenom Mrnjavčević, kasnije monahinjom Jefimijom, ona je nastavila da oblikuje srpsku kulturu i tradiciju, ostavljajući neizbrisiv trag. Pre nego što se upokojima, primila je monaški zavet velike shime i dobila monaško ime Efrosinija.
Danas, dok prolazimo pored zidova manastira Ljubostinja, osećamo težinu istorije koja leži na njihovim plećima. Ponekad, dok se Zapadna Morava tiho sliva, u njoj možemo čuti šapate onih koji su nekada hodali ovim svetim mestom, kako nam pričaju o ljubavi, žrtvi i gubitku. Ljubostinja je 1418. godine postala muški manastir, ali je zauvek ostala mesto gde se prošlost susreće s prisutnošću, a kruna Svetog mučenika kneza Lazara, i dalje skrivena u tami istorije, podseća nas na sve ono što smo izgubili, ali i na ono što nikada ne smemo zaboraviti.
SPC
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Poštanska marka na kojoj je ikona Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, kao most između istorije, umetnosti i savremenog života.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Vlada Srbije proglasila Jefimijinu "Pohvalu" kulturnim dobrom od izuzetnog značaja, čime je vekovni vez pokrov za mošti kneza Lazara iz crkvene tišine prešao u samo središte pažnje cele nacije.
Stihovi koje je iznedrio svetitelj, srednjovekovni srpski vladar Stefan Lazarević, predstavljaju jedinstveno poetsko delo koje spaja hrišćansku pobožnost, viteštvo i umetnost, noseći univerzalnu poruku o ljubavi, toleranciji i praštanju koja ostaje relevantna i u današnjem svetu.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
