Sveti Pajsije i Prepodobni Porfirije razotkrivaju mračne tajne savremenih muzičkih pravaca i ukazuju na duhovnu silu vizantijskog pojanja koje umiruje srce i spaja čoveka s Bogom.
U svetu prepunom zvukova, muzika nije samo umetnički izraz – ona je duhovna sila koja ima moć da podigne čoveka ka nebesima ili da ga, suptilno i neprimetno, povuče u tamu. Pravoslavno predanje kroz vekove prepoznaje muziku kao jedno od oruđa u duhovnoj borbi – ili za očišćenje duše i slavljenje Boga, ili za njeno zagađivanje i udaljavanje od Istine. U ovom kontekstu, svetogorski starci – duhovni čuvari tišine i molitve sa Svete gore – opominju na zamke savremenih muzičkih tokova, naročito onih koji u sebi nose duh pobune, tame i bogoprotivljenja.
– Jadna naša deca, vode ih tamo gde žele satanopoklonici, uz satansku muziku – kažu monasi sa Svete Gore, sa bolom u srcu gledajući kako omladina biva odvedena sa puta svetlosti. Muzika, kako oni svedoče, nije bezazlena, niti neutralna. Ona oblikuje srce i duh onih koji je slušaju, podstiče misli, osećanja i želje – i može biti ili put ka Bogu ili put ka duhovnom rasulu.
Printscreen/YouTube
Sveti Pajsije Svetogorac, jedan od najvoljenijih i najmudrijih staraca našeg vremena, više puta je govorio o dubokom uticaju muzike na duhovni život čoveka:
– Vizantijska muzika ne dopušta ukrašavanje i pokazivanje. Kada neko poje prosto, bez pretvaranja, u tome ima prirodne lepote, kao kod žene kojoj je Bog darovao prirodnu lepotu. Ali kada pokušava da ostavi utisak na slušaoca kroz razna umetnička sredstva, veštačke isokrate i druge trikove, tada liči na ružnu ženu koja se trudi da izgleda lepo pomoću karmina, prstenova, minđuša i sličnog, ali time samo izaziva odbojnost.
Ovim slikovitim poređenjem, starac Pajsije ukazuje na razliku između iskrene, molitvene muzike – koja uzdiže – i one izveštačene, koja izaziva duševnu pometnju i zavodi formom bez sadržaja. Posebno zabrinjavajuće, prema njegovim rečima, jeste prisustvo okultnih i satanističkih elemenata u određenim žanrovima savremene muzike:
– Pazi koju muziku slušaš. Jadnu decu vode tamo gde hoće satanopoklonici, satanskom muzikom. Idu dotle da prizivaju samog satanu. Čuo sam da neke "rok" ploče, ako ih pustiš unazad, sadrže pesme u kojima se satana priziva. Čak postoje i himne satani: "Tebi se posvećujem, satano". Strašno – govorio je starac Pajsije.
Zato sveti starci savetuju da se duhovna pažnja usmeri ka onome što izgrađuje i čisti dušu, a ne prema onome što je zagađuje. Prepodobni Porfirije Kavsokalivit, poznat po svom dubokom daru rasuđivanja i pronicljivosti, rekao je:
– Od svetovne muzike, bolje je slušati onu koja nema reči. Dobra muzika donosi veliku korist duši čoveka. Najuzvišenija muzika od svih je vizantijska muzika, jer ne uznemirava dušu, već je sjedinjuje s Bogom i potpuno je umiruje. Vizantijska muzika omekšava dušu i postepeno je uzdiže u druge duhovne svetove. Njeni tonovi usađuju nasladu, utehu i radost, vodeći je u jedan drugi, duhovni svet…
Wikimedia
Starac Porfirije
Upravo ta muzika – prožeta molitvom, tišinom i skromnošću – jeste ono što pravoslavlje nudi kao duhovni lek. Vizantijsko pojanje nije samo umetnost, već produžetak liturgijskog disanja Crkve. Njegovi tonovi, jednostavni i čisti, ne žele da zadive – već da dovedu do smirenja i pokajanja. Zato i Sveti Pajsije poručuje:
– Veoma je dobro da mala deca uče vizantijsku muziku, jer se njihov um time zaokuplja i ne odlazi u sujetne i grešne stvari. Tako se deca osvećuju i proslavljaju Boga.
Savremeni čovek, okružen bukom sveta, često zaboravlja tišinu duše. Svetogorski starci nas podsećaju da prava muzika nije ona koja nas uzbuđuje, već ona koja nas smiruje. Nije ona koja nas vodi u euforiju, već ona koja nas vraća sebi i Bogu. Zato ostaje večna opomena:
Jedan od najvoljenijih pravoslavnih svetitelja našeg doba otvoreno je govorio o rimokatolicizmu, panreligiji i zabludama koje prete da zamene veru u Hrista svetovnom vlašću pod maskom jedinstva.
Jedan od najdubljih duhovnih učitelja našeg vremena u svojim besedama jasno je ukazivao na unutrašnje slabosti koje najviše pomračuju um i udaljavaju čoveka od božanske svetlosti.
U svetu u kojem sve više ljudi poseže za okultnim rešenjima, reči jednog od najvoljenijih duhovnika Pravoslavne Crkve razbijaju iluzije: zlo može delovati samo ako mu čovek sam otvori vrata. Pokajanje, ispovest i čisto srce postaju neprobojni štit – duhovna zaštita koja ne zna za poraz.
Pismo se završava uveravanjem da lični broj nije sredstvo nadzora niti kontrole, već garant "jednakog pristupa svih građana društvenim dobrima" poput zdravstvene zaštite i socijalnog osiguranja.
Jednostavno jelo od krompira, luka i pirinča, obogaćeno kobasicom, koje se sprema bez mnogo muke, a donosi pun domaći ukus i miris nedeljnog ručka kakav se nekada podrazumevao.
Sveća i dalje gori, kolač se lomi, ali su gosti često na ekranu – dok jedni žale za starim običajima, drugi tvrde da se suština nije pomerila ni za korak i da slava i dalje okuplja, samo na drugačiji način.
U besedi za ponedeljak 4. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički jasno povlači granicu između spoljašnje pobožnosti i unutrašnjeg preobražaja koji menja srce, misao i čitav pravac čovekovog života.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Duhovne kompozicije mitropolita zvorničko-tuzlanskog nalaze put do slušalaca širom sveta, a „Pesma Bogorodici“ u izvođenju Marije Coman postaje novi muzički biser pravoslavlja.
U očaravajućem ambijentu Gradske koncertne dvorane, otac Nikodimos Kabarnos donio je magiju drevnih melodija kroz koncert u pratnji novosadskog ženskog hora „Sveti Jovan Damaskin“, obogaćujući savremenu scenu dubokim duhovnim porukama i univerzalnom lepotom.
Sveća i dalje gori, kolač se lomi, ali su gosti često na ekranu – dok jedni žale za starim običajima, drugi tvrde da se suština nije pomerila ni za korak i da slava i dalje okuplja, samo na drugačiji način.
U besedi za ponedeljak 4. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički jasno povlači granicu između spoljašnje pobožnosti i unutrašnjeg preobražaja koji menja srce, misao i čitav pravac čovekovog života.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
