Sveti Pajsije i Prepodobni Porfirije razotkrivaju mračne tajne savremenih muzičkih pravaca i ukazuju na duhovnu silu vizantijskog pojanja koje umiruje srce i spaja čoveka s Bogom.
U svetu prepunom zvukova, muzika nije samo umetnički izraz – ona je duhovna sila koja ima moć da podigne čoveka ka nebesima ili da ga, suptilno i neprimetno, povuče u tamu. Pravoslavno predanje kroz vekove prepoznaje muziku kao jedno od oruđa u duhovnoj borbi – ili za očišćenje duše i slavljenje Boga, ili za njeno zagađivanje i udaljavanje od Istine. U ovom kontekstu, svetogorski starci – duhovni čuvari tišine i molitve sa Svete gore – opominju na zamke savremenih muzičkih tokova, naročito onih koji u sebi nose duh pobune, tame i bogoprotivljenja.
– Jadna naša deca, vode ih tamo gde žele satanopoklonici, uz satansku muziku – kažu monasi sa Svete Gore, sa bolom u srcu gledajući kako omladina biva odvedena sa puta svetlosti. Muzika, kako oni svedoče, nije bezazlena, niti neutralna. Ona oblikuje srce i duh onih koji je slušaju, podstiče misli, osećanja i želje – i može biti ili put ka Bogu ili put ka duhovnom rasulu.
Printscreen/YouTube
Sveti Pajsije Svetogorac, jedan od najvoljenijih i najmudrijih staraca našeg vremena, više puta je govorio o dubokom uticaju muzike na duhovni život čoveka:
– Vizantijska muzika ne dopušta ukrašavanje i pokazivanje. Kada neko poje prosto, bez pretvaranja, u tome ima prirodne lepote, kao kod žene kojoj je Bog darovao prirodnu lepotu. Ali kada pokušava da ostavi utisak na slušaoca kroz razna umetnička sredstva, veštačke isokrate i druge trikove, tada liči na ružnu ženu koja se trudi da izgleda lepo pomoću karmina, prstenova, minđuša i sličnog, ali time samo izaziva odbojnost.
Ovim slikovitim poređenjem, starac Pajsije ukazuje na razliku između iskrene, molitvene muzike – koja uzdiže – i one izveštačene, koja izaziva duševnu pometnju i zavodi formom bez sadržaja. Posebno zabrinjavajuće, prema njegovim rečima, jeste prisustvo okultnih i satanističkih elemenata u određenim žanrovima savremene muzike:
– Pazi koju muziku slušaš. Jadnu decu vode tamo gde hoće satanopoklonici, satanskom muzikom. Idu dotle da prizivaju samog satanu. Čuo sam da neke "rok" ploče, ako ih pustiš unazad, sadrže pesme u kojima se satana priziva. Čak postoje i himne satani: "Tebi se posvećujem, satano". Strašno – govorio je starac Pajsije.
Zato sveti starci savetuju da se duhovna pažnja usmeri ka onome što izgrađuje i čisti dušu, a ne prema onome što je zagađuje. Prepodobni Porfirije Kavsokalivit, poznat po svom dubokom daru rasuđivanja i pronicljivosti, rekao je:
– Od svetovne muzike, bolje je slušati onu koja nema reči. Dobra muzika donosi veliku korist duši čoveka. Najuzvišenija muzika od svih je vizantijska muzika, jer ne uznemirava dušu, već je sjedinjuje s Bogom i potpuno je umiruje. Vizantijska muzika omekšava dušu i postepeno je uzdiže u druge duhovne svetove. Njeni tonovi usađuju nasladu, utehu i radost, vodeći je u jedan drugi, duhovni svet…
Wikimedia
Starac Porfirije
Upravo ta muzika – prožeta molitvom, tišinom i skromnošću – jeste ono što pravoslavlje nudi kao duhovni lek. Vizantijsko pojanje nije samo umetnost, već produžetak liturgijskog disanja Crkve. Njegovi tonovi, jednostavni i čisti, ne žele da zadive – već da dovedu do smirenja i pokajanja. Zato i Sveti Pajsije poručuje:
– Veoma je dobro da mala deca uče vizantijsku muziku, jer se njihov um time zaokuplja i ne odlazi u sujetne i grešne stvari. Tako se deca osvećuju i proslavljaju Boga.
Savremeni čovek, okružen bukom sveta, često zaboravlja tišinu duše. Svetogorski starci nas podsećaju da prava muzika nije ona koja nas uzbuđuje, već ona koja nas smiruje. Nije ona koja nas vodi u euforiju, već ona koja nas vraća sebi i Bogu. Zato ostaje večna opomena:
Jedan od najvoljenijih pravoslavnih svetitelja našeg doba otvoreno je govorio o rimokatolicizmu, panreligiji i zabludama koje prete da zamene veru u Hrista svetovnom vlašću pod maskom jedinstva.
Jedan od najdubljih duhovnih učitelja našeg vremena u svojim besedama jasno je ukazivao na unutrašnje slabosti koje najviše pomračuju um i udaljavaju čoveka od božanske svetlosti.
U svetu u kojem sve više ljudi poseže za okultnim rešenjima, reči jednog od najvoljenijih duhovnika Pravoslavne Crkve razbijaju iluzije: zlo može delovati samo ako mu čovek sam otvori vrata. Pokajanje, ispovest i čisto srce postaju neprobojni štit – duhovna zaštita koja ne zna za poraz.
Pismo se završava uveravanjem da lični broj nije sredstvo nadzora niti kontrole, već garant "jednakog pristupa svih građana društvenim dobrima" poput zdravstvene zaštite i socijalnog osiguranja.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svete mučenice Veru, Nadu i Ljubav i majku im Sofiju po starom kalendaru, dok po novom slave Svetog Grigorija Jermenskog. Katolička crkva obeležava Svetog Jeronima. Jevreji obeležavaju peti dan Sukota, dok muslimani nemaju veliki praznik.
U Rimu za vreme cara Adrijana četiri hrišćanke odbile su da prinesu žrtvu idolskoj boginji Artemidi, a majka je svoje kćeri do poslednjeg trenutka učvršćivala u veri i učila ih da ne pokleknu pred strahom.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Na kraju je dobio rak, patio je, ali je postao uzor strpljenja i istrajnosti dok je i kroz to iskušenje prolazio, pričao je otac Partenije o starcu Pajsiju.
Dok svet traži odgovore u diplomatiji i oružju, svetogorski podvižnici govore o duhovnoj pomrčini koja se nadvija nad čovečanstvom – i pozivaju na jedini izlaz koji vodi ka spasenju: pokajanje, molitvu i budnost srca.
U vremenu sve većih globalnih napetosti, mnogi vernici sve češće posežu za zapisanim upozorenjima svetih otaca. Od Svetog Pajsija do starca Jefrema, njihove poruke danas zvuče kao odjek stvarnosti koja se upravo pred nama odvija.
U svetogorskim manastirima časovnici postoje, ali ne diktiraju život. Podvižnici žive po vizantijskom računanju vremena, gde je 12 časova onda kada počinje zalazak sunca.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Rumunski duhovnik objašnjava da post, molitva, milostinja i uzdržanje sami po sebi nisu dovoljni, jer je za Boga važno i sa kakvom namerom čovek čini ono što izgleda kao dobro.
Svetom liturgijom počelo je praznovanje, a nakon osvećenja Krsta usledio je kulturno-umetnički program uz nastupe horova i ansambala iz Bele Crkve, Beograda i Raške.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
