U kripti Hrama Svetog Save sabrali su se arhijereji, sveštenstvo i vernici, dok je patrijarh Porfirije poručio da monaštvo nije bekstvo od sveta, već put ka slobodi u Hristu.
U kripti hrama Svetog Save na Vračaru, pod svodovima zavetnog hrama srpskog naroda, svečanom akademijom obeležen je veliki jubilej – 50 godina monaškog života vikarnog episkopa patrijarha Porfirija, vladike hvostanskog Alekseja.
Ova svečanost sabrala je arhijereje Srpske pravoslavne Crkve, sveštenstvo, monaštvo i mnogobrojne vernike. O ličnosti i duhovnom putu vladike Alekseja govorili su ugledni teolozi, naučnici i lekari, dok su umetnički pečat događaju dali glumci Dragana Mićalović i Viktor Savić, hor Bogoslovije Svetog Save, kao i mlada umetnica Pavlina Radovanović, čijim glasom je odisala radost prazničnog trenutka.
Foto: SPC
Patrijarh sprski Porfirije i vladika hvostanski Aleksej
Među prisutnima su bili arhijereji: vranjski Pahomije, šumadijski Jovan, braničevski Ignatije, timočki Ilarion, niški Arsenije, londonski i velikobritansko-irski Nektarije, novobrdski Ilarion, lipljanski Dositej i moravički Tihon. Prisustvovali su i arhimandriti Nektarije i Danilo, kao i protojerej Đorđe Stojisavljević, šef Kabineta Patrijarha srpskog.
Patrijarh Porfirije: "Sve što je tvoje, to je i moje"
U svom obraćanju patrijarh Porfirije ukazao je na značaj sabornosti i zajedništva u Crkvi:
– Velika je radost što smo se sabrali ovde pod okriljem sabornog hrama našeg naroda, a zapravo pod okriljem blagoslova Svetog Save kojem je ovaj hram i posvećen. I gde god se sabiramo u ime Hristovo, tu je sabrana i čitava Crkva, i nebo i zemlja... Sve je lično, a to znači sve je i saborno; sve što je tvoje, to je i moje; jer smo svi u ruci Hristovoj i svi smo u Njemu jedna Crkva, Crkva Hristova.
Patrijarh je naglasio da jubileji nisu tek sentimentalni povodi za okupljanje, već duhovni trenuci u kojima se oslanjamo na prošlost, gledamo u budućnost i živimo je već sada – u Hristu i u Crkvi.
Foto: SPC
Vladika Alekseh obratio se sabranima
Monah kao svedok Hrista
Govoreći o suštini monaškog života, patrijarh Porfirije podsetio je da monaštvo nije bekstvo od sveta, već traganje za pravom lestvicom vrednosti:
– Nije ispravan pogled na monaštvo kao isključivo bekstvo od sveta. To jeste fizički odlazak iz sveta, ali ne zbog prezira prema svetu, jer svet je dar Božji... Monah se usredsređuje na Hrista i u Njemu obnavlja sebe, da bi obnovljen mogao da se vrati i zagrli svet i čoveka u svetu.
On je naglasio da tri monaška zaveta – poslušanje, devstvenost i siromaštvo – nisu samo stubovi monaštva, već i opšti putokazi hrišćanskog života. Poslušanje, kako je rekao, nije robovanje, već slobodno predavanje volji Božjoj. Devstvenost je podvig vernosti i čistote, dok siromaštvo znači slobodu od vezanosti za prolazna dobra i potpuno poverenje u promisao Božji.
Foto: SPC
O monaškom životu vladike Alekseja govorio je patrijarh srpski Porfirije
Jubilej vladike Alekseja – dar i podsticaj
Govoreći o značaju jubileja vladike Alekseja, patrijarh Porfirije je istakao da to nije samo proslava jedne ličnosti, već duhovna opomena i svim sabranima da se podsete temelja vere:
– Današnji jubilej treba da vrati u fokus ono što su principi monaškog života. Čineći ljubav bližnjem, iskazujemo ljubav prema Bogu i obrnuto.
Na kraju, patrijarh je uputio molitvenu želju vladici Alekseju da plamen njegove prve ljubavi prema Hristu, zapaljen pre pedeset godina, nikada ne ugasne:
– Da taj plamen i dalje plamti, gori i pretvori se u istinski jevanđeljski, hristoliki i bogoliki požar – požar ljubavi, lude ljubavi, požar erosa božanskog, koji je jedini smisao i jedina nada i nama, i čitavom svetu – zaključio je patrijarh srpski.
Foto: SPC
Patrijarh srpski ŠPorfirije sa arhijerejima
Život vladike Alekseja, vikarnog episkopa Patrijarha srpskog Porfirija, svedoči o postojanosti u veri, istrajnosti u poslušanju i tihom, ali dubokom monaškom podvigu koji traje više od pola veka. Rođen 8. marta 1955. godine u selu Pištanu kod Peći, od roditelja Ljubomira i Grozdane Bogićević, na krštenju je dobio ime Milomir. Njegovo detinjstvo, obeleženo kosovskom zemljom i dečanskom blizinom, ubrzo je usmerilo njegov život ka hramu i manastirskom tihovanju.
Dečanski đak i početak monaškog puta
Već u dvanaestoj godini, na Vidovdan 1967. godine, primljen je u manastir Visoke Dečane, gde je kao manastirski đak i iskušenik započeo svoj put poslušanja pod rukovodstvom igumana Makarija. Učenik Prizrenske bogoslovije, vojni rok služio je u Sloveniji, a 1975. godine, uoči praznika ktitora manastira Svetog kralja Stefana Dečanskog, rukom tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog Pavla – potonjeg patrijarha srpskog – primio je monaški čin rasofora, dobivši ime Konstantin. Samo godinu dana kasnije rukopoložen je u jerođakona.
Hilandar i Sveta Zemlja
Njegov monaški put nije ostao u granicama Kosova i Metohije. Kao poslušan sin Crkve odlazi u Hilandar, a potom i u Svetu Zemlju, gde u manastiru Roždestva Hristova u Vitlejemu provodi više od četiri godine. Tamo je, 1985. godine, u manastiru Gornjenskom, primio malu shimu, dobijajući novo ime – Aleksej, u čast carevića Alekseja Romanova, novomučenika ruske carske porodice. Godinu dana kasnije rukopoložen je u jeromonaha.
Foto: SPC
Svečanu akademiju uveličalo je pojanje crkvenog hora
Studije i igumanska služba
Od 1989. godine vraća se u Dečane, a potom odlazi na postdiplomske studije u Solun, gde stiče zvanje magistra teoloških nauka, odbranivši rad o ulozi hilandarskih monaha u životu i upravi Srpske Crkve u srednjem veku. Paralelno služi kao iguman više manastira: Svetog Prohora Pčinjskog, Sukova i Svetog Luke kod Bošnjana, gde provodi pune dve decenije. Tokom tog perioda izgrađuje četiri hrama i monaški konak, započinje gradnju zvonika, ali pre svega učvršćuje bogoslužbeni i molitveni život, okupljajući narod i obnavljajući poverenje u svetinju.
Episkopska služba
Njegov trud i posvećenost Crkva je nagradila poverenjem. Na majskom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora 2022. godine, arhimandrit Aleksej izabran je za vikara Patrijarha srpskog sa titulom episkopa hvostanskog. Hirotonisan je 13. novembra iste godine u Hramu Svetog Save na Vračaru, na Liturgiji koju je služio Patrijarh srpski Porfirije sa saborom arhijereja.
Foto: SPC
Vladika hvostanski Aleksej, vikar patrijarha srpskog Porfirija
Duhovni smisao puta
Put vladike Alekseja svedoči da monaški život nije zatvorenost, već neprestano otvaranje Bogu i ljudima. Njegova služba u Dečanima, Hilandaru, Vitlejemu, Solunu, Prohoru Pčinjskom, Sukovu i Bošnjanu pokazuje da poslušanje nije ograničenje, nego sloboda u Hristu. Od dečanskog đaka do episkopa hvostanskog, njegovo životno delo ostaje utkano u mnoge manastire i u srca vernog naroda koji ga prepoznaje kao tihog, ali čvrstog pastira Crkve.
U vremenu kada se traži smisao i putokaz, monaški i episkopski život vladike Alekseja podseća da se „uskim putem hoda u Carstvo Božije“, ali da je upravo taj put – put slobode i večne radosti u Hristu.
Foto: SPC
Vladika hvostanski Aleksej
Put podviga i ljubavi
Pedeset godina monaštva vladike Alekseja nije samo lični jubilej, već i svedočanstvo snage podviga, sabornosti i evanđelske ljubavi. Pod svodovima Hrama Svetog Save, taj trenutak postao je zajednički praznik Crkve, u kojoj – kako reče patrijarh – „sve što je tvoje, to je i moje“, jer smo svi jedno u Hristu.
Za samo nekoliko nedelja smenjuju se Đurđevdan, Markovdan, Vasilije Ostroški, Spasovdan i niz drugih praznika, uz retka liturgijska poklapanja i gust raspored koji će mnogim porodicama promeniti uobičajene navike.
Razdvajamo autentično svedočanstvo o svetiteljki od mitova, uključujući i priču o navodnom susretu sa Staljinom, i otkrivamo kako je zaista izgledao njen život u vremenu progona i stradanja.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako privlačne ideje i teorije mogu postati prostor u kome čovek gubi sigurnost duhovnog oslonca i ne primećuje trenutak kada se udaljava od onoga što smatra istinom.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Jovana Vethopeščernika po starom i Svetog Atanasija Velikog po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Atanasija Velikog, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Reči svetitelja razotkrivaju zašto ono što vas danas muči nije ni približno veliko kao što izgleda i kako da povratite unutrašnji mir, bez obzira na okolnosti
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Svečanom akademijom u Domu kulture, uz besede mitropolita Atanasija i umetnički program, u Prijepolju je obeleženo 850 godina od rođenja prvog srpskog arhiepiskopa.
Liturgijskim sabranjem vladika, sveštenstva i vernika obeleženo je 180 godina od osvećenja hrama, a bratstvo predvođeno starešinom protojerejem Bogoljubom Ostojićem saopštilo je odluku koja će se dugo pamtiti.
Svečano praznično bdenije i duhovno nadahnuta akademija, služeni uoči spomena na Spaljivanje moštiju Svetog Save, sabrali su episkope, bogoslove, vojne učenike, profesore i verni narod pod svodove najvećeg pravoslavnog hrama, potvrđujući neprolaznu snagu svetosavskog zaveta.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
U prisustvu sveštenstva, majstora i meštana završen važan korak u izgradnji crkve, a poruke vladike ukazale na značaj istrajnosti, vere i dela koja, kako je naglasio, imaju trajnu vrednost i ne prolaze s vremenom.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
