BOLJE JE ŠTO DANICA CRNOGORČEVIĆ NIJE DOŠLA, OSEĆALO SE DA BI MOGLO BITI PROBLEMA: Iguman Mihailo iz Svetih Arhangela za portal religija.rs govori o iskušenjima

U dolini Bistrice, podno moćnog Šar-planinskog venca, uzdiže se mesto koje kao da nije samo tačka na mapi, već živo svedočanstvo prošlosti, vere i nade – manastir Svetih arhangela kod Prizrena. Tamo gde je car Dušan podigao svoju zadužbinu, gde se nekada uzdizao veličanstveni kompleks dostojan careva, i danas, vekovima kasnije, Srbi iz svih krajeva dolaze da se poklone, pomole i utvrde u veri.

U ovoj svetinji, u kojoj je sve bilo spaljivano, rušeno i iznova podizano – ne rukom, već molitvom i suzom – narod i bratstvo manastira iz godine u godinu zajedno obnavljaju ono što je neuništivo: duhovni identitet pravoslavnog naroda na Kosovu i Metohiji. Na praznik Sabora Svetog Arhangela Gavrila, kada se slavi hramovna slava ove svetinje, manastir se pretvara u gorući oganj vere. Hiljade duša dolaze da osete ono što se ne može izmeriti ni novcem, ni moći – da osete prisustvo nevidljivog, večnog i istinitog.

Religija.rs

 

Portal religija.rs prisustvovao je ovogodišnjoj proslavi slave u manastiru Svetih Arhanđela, a povodom tog događaja razgovarali smo sa igumanom Mihailom – duhovnim stubom ove svetinje. Otac Mihailo svedoči o snazi molitve u vremenima iskušenja, o izazovima organizovanja hramovne slave u osenčenom Prizrenu, o gostoprimstvu koje nije samo hrišćanska dužnost, već i način postojanja ove svetinje. Njegove reči, pune smirenja i mudrosti, osvetljavaju put kojim ide manastir, ali i narod koji se u njega sliva – kao reka Bistrica koja ga neprestano grli.

Kako vi, koji dočekujete oko 2.000 ljudi, osećate sada kada je nastupio smiraj slave?

Slava Bogu, ništa nema lepše nego kad se slava proslavi, kad ljudi dođu, kad sve protekne u miru i redu, bez incidenta – što je ovde vrlo osetljiva tema, zbog celokupne situacije. Danas je, hvala Bogu, sve bilo upravo tako. Bez obzira na toliki broj naroda, niko nije napravio ni najmanji incident.

Imali smo Svetu liturgiju na kojoj je služilo 23 sveštenoslužitelja. Posle liturgije organizovan je kulturno-umetnički program. Malo su deca pevala, malo su igrala. Potom je i narod zaigrao, a to je najbolji dokaz pozitivne atmosfere koja vlada ovde u manastiru.

Religija.rs

 

Kako biste opisali duhovni značaj manastira Svetih arhangela za verni narod na Kosovu i Metohiji?

Većina ljudi koji nam dođu doživljavaju ovo mesto kao neki centar ovde u Prizrenu. Jer, ovo je ipak izdvojeno iz grada – imamo svoju tišinu pored Bistrice, imamo i brdo. Kada su stari Prizrenci ranije odlazili iz grada u manastir, govorili su: „Idemo u Dušanov grad.“

Sam prostor i okolina bili su nekada satkani od mnogih građevina. Arhitekta Peđa Ristić je na svom crtežu prikazao kako su po njegovom viđenju izgledali Arhanđeli. I sa našeg ugla, oni upravo tako izgledaju: kao mesto okupljanja, mesto na koje nas je svetinja privukla. Ne samo nas koji ovde živimo, već i ljude koji dolaze.

Ono što nas okuplja nije materijalno. Ovde toga jednostavno nema. Nemamo ni veliku ni malu crkvu, ni istorijski značajan objekat koji je ostao sačuvan. Imamo paraklis Svetog Lazara Četvorodnevnog u starijem konaku, čija je obnova započeta odmah posle pogroma, a završena krajem 2004. godine, da bi monasi imali gde da žive.

Potom je 2005. godine sređena i živopisana kapela. Novi konak počeli smo da gradimo 2013. godine i već 2014. je osvećen. Uspeli smo, čak i u ovim uslovima, da sve završimo za godinu dana. Hvala Bogu, to je mesto na kom smo prošle godine imali 8.500 noćenja. Ove godine, do sredine jula, već smo imali 5.500 noćenja, tako da do kraja godine očekujemo oko 12.000 do 13.000 noćenja.

Pored toga, vikendom dolazi veliki broj ljudi koji obilaze svetinju, pale sveću ili se jednostavno pomole Bogu. Dođu zbog molitve, ili zbog neke druge duhovne potrebe. Manastir je otvoren za sve – ovo je kuća svih ljudi. To je sada, u ovom našem prizrenskom kraju, centar okupljanja.

Hvala Bogu, imamo i Veliku Hoču, imamo i Dečane, i Gračanicu – ima još mnogo manastira i svetinja... Svaka od njih ima svoju ulogu i misiju. A naša je, eto, da budemo gostoprimnica za narod i poklonike koji dolaze da obiđu naše Kosovo i Metohiju.

Da li je bilo izazova i kakvi su to izazovi i iskušenja s kojima ste se možda suočili tokom priprema za obeležavanje hramovne slave ove godine?

Još od prošle godine imali smo dogovor sa Danicom Crnogoračić da ona peva, ali nakon nemilog događaja sa Igorom, nakon hapšenja i opšte atmosfere u kojoj se osećalo da bi moglo doći do problema ako neko otpeva nešto nacionalno – procenili smo da bi bilo bolje da koncert izostane.

Danica može da peva i pesme koje nisu nacionalnog karaktera, može da otpeva i naše kosovske i metohijske duhovne pesme, ali je javnost već povezala sa pesmama „Veseli se srpski rode“ ili „Od Prizrena do Rumije“. Da ne bi naši lokalni ljudi to doživeli kao provokaciju, procenili smo da je bolje da ne bude nastupa – da ne napravi problem ni sebi, ni nama.

Religija.rs

 

Bilo bi pametnije da to nije bilo javno objavljeno, ali taj mladi svet voli medijsku eksponiranost. Ne misle na nas. Jednostavno, zaboravljaju jednu prostu stvar: što se više eksponiraš, više se trošiš i više gubiš svoj mir. Medije svi prate, pa su se neki ovde, među lokalnim ljudima, blago pobunili.

Da se vratimo još jednim pitanjem na slavu – možete li da podelite sa nama neke od najlepših uspomena sa prethodnih proslava hramovne slave?

Mi to ne gledamo tim očima. Najvažnija stvar je da se okupimo i da imamo zajednicu. Mi smo iz godine u godinu rasli. Imali smo stotinak ljudi na slavi, pa 200, 300, 400, 500... Evo ove godine bilo je skoro 2.000 ljudi. To je samo dokaz da se dešava napredak. Ne napredak nas kao manastira, ni mene, ni nekog od bratije, nego narod oseća gde mu je dobro – gde želi da se pomoli Bogu, gde želi da dođe na službu.

Ljudi ne žale vreme, novac, trud da bi došli ovde. To je dokaz napredovanja u pozitivnom smislu, da se manastir diže – ne u materijalnom, već u duhovnom. Da se sve više ljudi okuplja, i to je nama najznačajnije. Od toga živimo, od toga se izdržavamo. Ali se pre svega radujemo kad nam ljudi dođu, jer to je blagoslov ove svete zemlje, blagoslov ove svetinje.

Religija.rs

 

Svaka slava bila je posebna. Za svaku smo se pripremali najbolje što smo znali i umeli. Imamo ozbiljne pomoćnike – kao što je ove godine bila protinica Svetlana, koja je podelila preko 1.500 obroka. Sa svojim ljudima pripremi hranu, donese i podeli.

Otac Danilo je poslao 100 kilograma dečanskog sira. Imali smo hranu sa svih strana. I poklonici su donosili. Bilo je i donacija. Sve vreme imamo pomoć i zaštitu Republike Srbije preko Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Oni na razne načine brinu o nama, pomažu, isplaćuju radnike, izlaze nam u susret. Bilo bi bezobrazno da kažemo da nam nešto fali.

Mi smo od onih koji imaju dovoljno, čak i više – samo se preliva. Jedino što nam fali jeste – bilo bi lepo da ima više bratije, mlađih monaha koji bi došli da se posvete monaškom životu, jer to je danas u deficitu. Kada bi bilo više monaha, ne bismo morali da plaćamo radnike – mogli bismo sve sami da radimo.

Drugi deo intervjua sa igumanom Mihailom objavljujemo u sredu, 30. jula, a treći deo u četvrtak, 31. jula.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara