freepik,Wikipedia/Administracija Precednika Rusije
Arhijerej Ruske pravoslavne crkve upozorava da spasenje nije u pripadnosti Crkvi i formi, već u ljubavi, pravdi i milosrđu – delima koja mogu ispunjavati i oni van pravoslavlja, dok pojedini hrišćani ostaju samo na rečima.
Jedno od pitanja koje se često postavlja među vernicima jeste: ko prvi ulazi u Carstvo nebesko? Da li su to oni koji su sigurni u svoje spasenje, ili možda oni koji uopšte ne pripadaju pravoslavnoj crkvi, a ipak u svom životu vrše dela ljubavi, milosrđa i pravde?
Na ovo pitanje osvrnuo se mitropolit Ruske pravoslavne crkve Ilarion Alfejev, podsećajući da Gospod Hristos nije gledao na poreklo, veru ili spoljašnji oblik, već na srce i dela čovekova.
— „Razmislimo: ko prvi ulazi u Carstvo Božije – ti koji su uvereni u svoje spasenje, i spremni su sve ostale osuditi na večne muke, ili oni koji ne pripadaju istinskoj veri a vrše delo Božije – delo za koje smo mi tako često nesposobni?“ – započinje mitropolit.
Hristos prevazilazi ljudske barijere
On naglašava da je Hristos tokom Svog zemaljskog života stalno razbijao ljudske barijere, pokazujući ljubav i prema onima koji nisu pripadali „izabranom narodu“. Samarićani, Hananejci i Rimljani, često pominjani u evanđeljima, istaknuti su kao primeri dobrote i vere u dela, dok su fariseji, uprkos svom poznavanju Zakona, bivali osuđivani zbog svog licemerja.
Wikipedia/Administracija Precednika Rusije
Mitropolit Ilarion Alfejev
Mitropolit Ilarion podseća da se i u današnje vreme sreću ljudi koji, iako ne znaju za Hrista, prirodno ispunjavaju Njegove zapovesti, dok pojedini pravoslavni hrišćani – ponosni na pripadnost Crkvi – na druge gledaju s prezirom.
— „Moguće je poznavati Zakon i ne ispunjavati ga, a moguće je i ne poznavati Zakon, ali ga ispuniti. Tako i u naše dane, moguće je biti pravoslavni hrišćanin, ali ne živeti po zapovestima Božijim, a moguće je pripadati nekoj drugoj veri, ili uopšte biti nevernik, ali ispunjavati zapovesti Hristove“ – ističe on.
Najopasnija zamka – samozadovoljstvo i formalizam
Najopasniji put, prema njegovim rečima, jeste samozadovoljno uverenje da se čovek spasava samom pripadnošću "izabranom stadu". To je bio i greh fariseja, koji su zapostavili „pravdu i milost i veru“ (Mt. 23:23), a zauzvrat se držali spoljašnjih pravila.
Zaključujući svoju besedu, mitropolit Ilarion naglašava da Bog ne gleda na narodnost, veroispovest ili spoljašnji oblik, već na ljubav, pravdu i milosrđe koja se pokazuju u svakodnevnim delima. Carstvo nebesko otvoreno je onima koji „na delu dokažu ljubav ka Bogu Istinitome“.
Sveti Jovan Lestvičnik je o požudi govorio kao o obmanjivačici čula, poroku koji ne priznaje granice, požaru koji se raspiruje dodirima, pogledima, mirisima i rečima.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
U Siropusnu nedelju, pred početak Velikog posta, poglavar Srpske pravoslavne crkve pozvao je vernike na praštanje, pokajanje i unutrašnje čišćenje srca, upozorivši da bez ljubavi i zajedništva nijedno pravilo nema smisla.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Molitva upućena ovim ugodnicima Božjim nas poziva da im se obratimo otvorenog srca, sa poverenjem, za pomoć i zaštitu, tražeći Božju milost na putu ka zdravlju i spasenju duše.
Episkop buenosajreski i južno-centralnoamerički podsetio vernike da svako ima svoj stepen u duhovnom životu, a pobeda u Hristu pripada svima koji iskreno traže život večni.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za subotu šeste sedmice po Duhovima otkriva surovu realnost o iskupljenju koje se ne može kupiti ni zlatom ni srebrom, već samo Hristovom krvlju.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
Pravoslavna crkva nalaže da se Bele poklade provedu u duhu smirenja, pomirenja i praštanja, da se zatraži oproštaj od bližnjih i da se sa čistim srcem uđe u dane posta, molitve i pokajanja.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
Mitropolit mileševski poziva vernike na lični preobražaj: kako kroz post i molitvu učestvovati u svetlu Hristovog Vaskrsenja i pronaći unutrašnju radost koja nadilazi svakodnevnicu.
