Smirenje je temelj duhovnog života, štit od gordosti i uslov za istinsku bliskost s Bogom.
U pravoslavlju se smirenje ne smatra tek jednom od vrlina, već se uzdiže kao najviša i najvažnija. Njena vrednost nije simbolična niti apstraktna, već duboko konkretna i duhovno presudna.
Smirenje je temelj duhovnog života, štit od gordosti i uslov za istinsku bliskost s Bogom.
Koliko je ova vrlina dragocena i duhovno silna, svedoče mnogi oci i podvižnici, a među njima je bio i Nikon Svetogorac koji je upozoravap da se đavo ne boji ni našeg znanja ni naših dela, jer ih sam ima više – ali smirenja nema i ne može ga imati. Upravo zato se njega jedino i plaši.
- Braćo i sestre, znate li vi da se đavo ne boji ni našeg uma, ni našeg znanja. On ih ima više. On se ne boji čak ni naših dobrih dela. On ih ima više. Samo jednu vrlinu on nema i ona ga ubija, a nas spašava.
Ta vrlina je – smirenje. Bez nje, kaže otac Nikon, čak i ono što izgleda kao podvig može biti zamka. Lično svedoči kako je, u jednom trenutku duhovnog rasta, nesvesno pao u gordost:
- Jednom sam, dostigavši nešto, gordo pošao svom starcu. On je, videvši me, odmah shvatio da sam skliznuo, i ne dočekavši moje reči rekao: "Zašto se mi tako gordimo, sine? Kakvim delima se gordimo? Time što postimo, malo jedemo? Đavo posti više od nas – nikada ne jede. Time što ne spavamo noću? Đavo bdi više od nas – nikada ne spava. Time što se uzdržavamo? Đavo je devstveniji od nas: čak i da hoće da bludniči, ne može – on nema telo.“ - pričao je starac Nikon.
Ove reči, priznaje otac Nikon, bile su mu šokantne. Jer ako sve vrline koje stičemo đavo već ima, u čemu je onda naša prednost?
- Kakve god vrline da posedujemo, đavo ih takođe poseduje. Kakve god vrline da zadobijemo, te vrline koje je đavo imao dok je bio arhangel – mi nikad nećemo zadobiti. I sve će one biti protraćene. Zašto? Zato što njemu nedostaje jedna vrlina. Mi smo dužni da se staramo da zadobijemo onu vrlinu da bi se spasili.
Đavo, kaže Nikon, ne iskušava čoveka samo grehovima. Naprotiv - još opasnije, on ga iskušava upravo vrlinama.
- Grehe mi vidimo i možemo ih izbeći. Ali za vrline se borimo da ih zadobijemo.
Kaže da će ti đavo upravo zato pomoći da postiš, gradiš hramove, jer zna da će to čoveka pogorditi, a samim tim će čovek i pasti i sve izgubiti.
Zato otac Nikon zaključuje bez oklevanja:
- Mi moramo ovladati tom vrlinom koju on nema. Moramo biti smireni.
Smiren čovek ne traži da bude iznad drugih, ne bori se da dokaže sebe – jer zna da je prava snaga u Božijoj volji, a ne u ljudskoj samovolji. Jedan od ozbiljnih uticaja koje đavo može imati na čoveka jeste stanje duhovne tame koje se u savremenom jeziku može prepoznati kao depresija. U praksi, poslušnost pomaže čoveku da se oslobodi egoizma i samovolje. Kroz nju se uči smirenje, vera i poverenje. Pravoslavna crkva ne govori o gordosti samo kao o pogrešnom stavu, već kao o smrtnom grehu - duhovnom stanju koje, ako se ne leči, vodi čoveka ka propasti.
Shutterstock/Benny Marty
Duhovna riznica
14:00 | 11.08.2025
OVIM SE UNIŠTAVA SVAKA KLETVA: Sveti Ignjatije Brjančaninov kaže da boljeg oružja protiv nje nema
Duhovna riznica
13:02 | 11.08.2025
KAKO SE NESVESNO UHVATIMO ZA ĐAVOLA I POČNEMO DA PROPADAMO: Otac Vasilije otkriva kako se samouništavamo i čime
Duhovna riznica
19:31 | 16.08.2025
SAMO SE OVAKO UNIŠTAVA MOĆ ĐAVOLA! Arhimandrit Pavel Gruzdev otkiva da boljeg leka nema
Duhovna riznica
12:17 | 17.08.2025
OVO JE GREH KOJEM SE BOG NAJVIŠE PROTIVI: Arhimandrit Petar kaže da ništa ne uništava ljude kao to!
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Haralampija po starom i Svetog Polikarpa po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Polikarpa, muslimani su u mesecu ramazanu, dok u judaizmu danas nema velikog verskog praznika.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
Sveštenomučenik Haralampije je bio episkop u Magneziji i postradao je za Hrista u svojoj stotrinaestoj godini.
U Siropusnu nedelju, pred početak Velikog posta, poglavar Srpske pravoslavne crkve pozvao je vernike na praštanje, pokajanje i unutrašnje čišćenje srca, upozorivši da bez ljubavi i zajedništva nijedno pravilo nema smisla.
Suština posta nije samo u izdržanju od mrsne hrane.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Pravoslavlje uči da ne očekujemo život bez bola, već život u kojem bol ima smisao.
Božja volja nije uvek u skladu s našim željama, ali je uvek za naše dobro.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
Suština posta nije samo u izdržanju od mrsne hrane.
Ako praštamo malo, malo smo otvorili srce za milost, a ako praštamo od srca, široko smo otvorili vrata blagodati Božije, kaže sveštenik Dejan Krstić.
Pravoslavna crkva nalaže da se Bele poklade provedu u duhu smirenja, pomirenja i praštanja, da se zatraži oproštaj od bližnjih i da se sa čistim srcem uđe u dane posta, molitve i pokajanja.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Kao majka Gospoda Isusa Hrista, Bogorodica je najbliža Bogu od svih ljudi, ali i najbliža svakom čoveku koji joj se obraća sa verom i nadom.
U Hramu Svetih apostola Petra i Pavla obeleženo je 83 godine od tragedije – narod i deca Tutina čuvaju uspomenu na postradale novomučenike.
Mitropolit mileševski poziva vernike na lični preobražaj: kako kroz post i molitvu učestvovati u svetlu Hristovog Vaskrsenja i pronaći unutrašnju radost koja nadilazi svakodnevnicu.
