Smiren čovek ne traži da bude iznad drugih, ne bori se da dokaže sebe – jer zna da je prava snaga u Božijoj volji, a ne u ljudskoj samovolji.
U pravoslavnoj duhovnosti, smirenje zauzima posebno i uzvišeno mesto. Ona nije tek osećaj mira ili tišine u duši, već duboko stanje duhovne stabilnosti i poniznosti koje vernik gradi u odnosu s Bogom, bližnjima i sobom. Smiren čovek ne traži da bude iznad drugih, ne bori se da dokaže sebe – jer zna da je prava snaga u Božijoj volji, a ne u ljudskoj samovolji.
Zašto je smirenost cilj kojem se teži? Zato što u njoj nestaje gordost – koren svakog greha. Smiren čovek ne reaguje na uvrede, ne gubi mir zbog tuđih mišljenja, ne vodi ratove ni sa kim jer nema potrebu da se brani – njegova sigurnost je u Bogu. On zna da niko ne može da mu naudi ako nije po Božijem promislu. A ono što dolazi od Boga, makar bilo teško, biva na korist duše.
Pravoslavni oci često govore da je smirenost "nepobedivo oružje". Ne zato što uništava neprijatelja, već zato što ga razoružava. U prisustvu istinske smirenosti, prestaju sukobi, gubi se moć uvrede, rasprava postaje suvišna. Smiren čovek ne znači slab čovek – naprotiv, to je onaj koji je ovladao sobom, svojim strastima, svojim egom.
U vremenu koje nas uči da budemo glasni, borbeni i uvek u pravu, pravoslavlje poziva na drugačiji put: na ćutanje koje gradi, na trpljenje koje oslobađa, na smirenost koja postaje snaga. Jer kada čovek dostigne tu unutrašnju tišinu, kad se uskladi s Božijom voljom, tada zaista – niko mu ne može ništa.
Sveti Ignjatije Brjančaninov je govorio da je smirenost najbolje oružje i protiv kletvi.
"Ne postoji ništa bolje od mira. Njime se uništva svaka kletva nebeskih i zemaljskih duhova"!
Istinska mera čovekove vrednosti ne ogleda se u broju aplauza koje dobije, već u tome da li hodi pravim putem, bez obzira na cenu.
Sveti Jovan Lestvičnik je o požudi govorio kao o obmanjivačici čula, poroku koji ne priznaje granice, požaru koji se raspiruje dodirima, pogledima, mirisima i rečima.
Uvođenje deteta u liturgijski život, još od malih nogu, može imati dubok i trajan uticaj na njegovo celokupno odrastanje.
Za našu Crkvu, za obred sahrane, uz opelo, potrebni su jedino sveća, žito i vino.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 10. mesec 2026. godine, sa detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Duhovni mir postao je retkost, gotovo privilegija koja izmiče većini ljudi.
Cela životna borba današnjeg čoveka, ma kako bila obučena u moderne pojmove, zapravo je potraga za mirom.
Duhovni mir postao je roba, koja ljudima stalno izmiče.
Čovek teži smirenju, a istovremeno teško priznaje da je pogrešio.
Brzina, rasuta pažnja i mehaničko izgovaranje reči mogu da udalje um od onoga što usne izgovaraju, a svetitelj savetuje kako da se tome suprotstavimo.
Episkop niški podsetio je na apostolske korene ovog zvanja, njegove zadatke uz oltar i odgovornost prema episkopu i vernom narodu.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Brzina, rasuta pažnja i mehaničko izgovaranje reči mogu da udalje um od onoga što usne izgovaraju, a svetitelj savetuje kako da se tome suprotstavimo.
Episkop niški podsetio je na apostolske korene ovog zvanja, njegove zadatke uz oltar i odgovornost prema episkopu i vernom narodu.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
