Smiren čovek ne traži da bude iznad drugih, ne bori se da dokaže sebe – jer zna da je prava snaga u Božijoj volji, a ne u ljudskoj samovolji.
U pravoslavnoj duhovnosti, smirenje zauzima posebno i uzvišeno mesto. Ona nije tek osećaj mira ili tišine u duši, već duboko stanje duhovne stabilnosti i poniznosti koje vernik gradi u odnosu s Bogom, bližnjima i sobom. Smiren čovek ne traži da bude iznad drugih, ne bori se da dokaže sebe – jer zna da je prava snaga u Božijoj volji, a ne u ljudskoj samovolji.
Zašto je smirenost cilj kojem se teži? Zato što u njoj nestaje gordost – koren svakog greha. Smiren čovek ne reaguje na uvrede, ne gubi mir zbog tuđih mišljenja, ne vodi ratove ni sa kim jer nema potrebu da se brani – njegova sigurnost je u Bogu. On zna da niko ne može da mu naudi ako nije po Božijem promislu. A ono što dolazi od Boga, makar bilo teško, biva na korist duše.
Pravoslavni oci često govore da je smirenost "nepobedivo oružje". Ne zato što uništava neprijatelja, već zato što ga razoružava. U prisustvu istinske smirenosti, prestaju sukobi, gubi se moć uvrede, rasprava postaje suvišna. Smiren čovek ne znači slab čovek – naprotiv, to je onaj koji je ovladao sobom, svojim strastima, svojim egom.
U vremenu koje nas uči da budemo glasni, borbeni i uvek u pravu, pravoslavlje poziva na drugačiji put: na ćutanje koje gradi, na trpljenje koje oslobađa, na smirenost koja postaje snaga. Jer kada čovek dostigne tu unutrašnju tišinu, kad se uskladi s Božijom voljom, tada zaista – niko mu ne može ništa.
Sveti Ignjatije Brjančaninov je govorio da je smirenost najbolje oružje i protiv kletvi.
"Ne postoji ništa bolje od mira. Njime se uništva svaka kletva nebeskih i zemaljskih duhova"!
Istinska mera čovekove vrednosti ne ogleda se u broju aplauza koje dobije, već u tome da li hodi pravim putem, bez obzira na cenu.
Sveti Jovan Lestvičnik je o požudi govorio kao o obmanjivačici čula, poroku koji ne priznaje granice, požaru koji se raspiruje dodirima, pogledima, mirisima i rečima.
Uvođenje deteta u liturgijski život, još od malih nogu, može imati dubok i trajan uticaj na njegovo celokupno odrastanje.
Za našu Crkvu, za obred sahrane, uz opelo, potrebni su jedino sveća, žito i vino.
Za 31. decembar, izabrani stihovi iz sure El Ikhlas u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta“ podsećaju na Božju jedinstvenost i savršenstvo.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Sveti Pajsije Svetogorac upozorava da kletve, kada su izgovorene iz bola i nepravde, mogu imati ozbiljne posledice i za onoga ko ih izgovara i za onoga kome su upućene.
Svedočanstva iz kelije jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka otkrivaju koliko moć reči i duhovni zakoni utiču na naše živote.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
