Sveti Pajsije Svetogorac upozorava da kletve, kada su izgovorene iz bola i nepravde, mogu imati ozbiljne posledice i za onoga ko ih izgovara i za onoga kome su upućene.
U narodu se kletve neretko izgovaraju olako — kao ishitrena reakcija na nepravdu, bol ili bes. Ljudi se često pitaju da li kletva ima ikakve veze sa hrišćanstvom ili je reč o sujeverju i paganskim naslagama koje su se zadržale u narodnoj svesti. Iako je učenje Crkve jasno u pogledu toga da je proklinjanje greh, u hrišćanstvu postoji i jedan poseban, kanonski pojam — anatema — koji predstavlja najteži vid crkvene osude.
Reč anatema potiče iz grčkog jezika i u doslovnom prevodu znači „odvajanje“, „odsecanje“ ili „prokletstvo“. U kontekstu Crkve, anatema označava najstrožu meru crkvene kazne: isključenje iz liturgijskog i duhovnog zajedništva.
U najdubljem značenju, anatema nije isto što i kletva u narodnom smislu - nije izraz lične zlobe, već izraz crkvene brige da se grešnik pozove na pokajanje i da zajednica ostane očuvana od zablude i sablazni. Još od ranih sabora, Crkva je anatemom osuđivala jeresi, teške grehe i buntovništvo protiv istine vere. Ona je, dakle, izraz duhovne stvarnosti — ozbiljno upozorenje i duhovna posledica, a ne emotivni ispad.
U pravoslavnom predanju, mnogi duhovnici upozoravali su na opasnost izgovaranja kletvi. Među njima, posebno jasno govorio je Pajsije Svetogorac, poznat po svom mudrom i smirenom duhovnom savetu:
– Kletva ima moć kada je reakcija na nepravdu. Na primer, ako jedna žena ismeva drugu, nekoga ko pati, ili joj učini nešto zlo, a žrtva je proklinje, prekida se linija onoga ko je učinio nepravdu. To jest, ako ja učinim zlo nekome, a oni mene proklinju, njihove kletve imaju moć. Bog dozvoljava da kletve imaju moć, baš kao što dozvoljava, na primer, jednoj osobi da ubije drugu. Međutim, ako nije bilo nepravde, kletva se vraća onome ko ju je izrekao – govorio je starac Pajsije.
Drugim rečima, kletva - iako nije Božija volja može imati duhovne posledice ako dolazi kao vapaj povređenog srca. Ali ako nije zasnovana na istini i pravdi, ona se vraća pošiljaocu.
Starac Pajsije je naglašavao da oslobođenje od kletve dolazi kroz pokajanje i ispovest:
– Pokajanjem i ispovešću. Znam za mnogo takvih slučajeva. Ljudi koji su patili od kletve, shvativši da su prokleti jer su krivi za nešto, pokajali su se, ispovedili i sve njihove nevolje su se završile. Ako krivac kaže: "Bože moj, učinio sam tu i tu nepravdu. Oprosti mi!" i bolno i iskreno prepriča svoje grehe svešteniku u ispovesti, tada će mu Bog oprostiti, jer je On Bog.
Ovaj duhovni princip pokazuje da kletva nije nepovratna sila, već rana koja se leči pokajanjem i Božijom milošću.
Na pitanje da li kazna pogađa samo onoga kome je kletva upućena ili i onoga ko ju je izrekao, starac Pajsije je odgovarao:
– Onaj kone je kletva upućena pati u ovom životu. Međutim, onaj od koga kletva dolazi pati u ovom životu i patiće u sledećem, jer ako se ne pokaje i ne prizna, biće tamo kažnjen od Boga kao zločinac. U redu, možda te je neko zaista na neki način uvredio. Ali proklinjati nekoga ko ti je učinio nepravdu je kao uzeti pištolj i ubiti ga. S kojim pravom to radiš?
U Jevanđelju Hristos jasno kaže: "Blagosiljajte one koji vas kunu. Hrišćanski odgovor na nepravdu nije osveta, već molitva i predavanje stvari Bogu." Kletva nije oruđe hrišćanina. Ona je teret koji ranjava i onoga ko je izgovara i onoga kome je upućena.
Zato Crkva uči: umesto da proklinjemo, da oprostimo. Umesto da sudimo, da se molimo. Jer samo kroz oproštaj i pokajanje dolazi istinska sloboda - i za onoga ko je povređen i za onoga ko je sagrešio.
Smiren čovek ne traži da bude iznad drugih, ne bori se da dokaže sebe – jer zna da je prava snaga u Božijoj volji, a ne u ljudskoj samovolji.
Na razvoj deteta utiče i mnogo drugih faktora - škola, društvo, mediji, pa čak i okruženje u kojem dete živi - ali trebalo bi naglasiti da osnova vaspitanja svakog deteta leži u porodici.
Svedočanstva iz kelije jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka otkrivaju koliko moć reči i duhovni zakoni utiču na naše živote.
Kroz istoriju izricana je jereticima i izdajnicima, a posebno je odjeknula anatema mitropolita Amfilohija. Iza tih reči stoji dubok duhovni poziv Crkve — na pokajanje i povratak veri.
Dok se informacije i napetosti šire brže nego ikada, pouka ruskog svetitelja otkriva jednostavan, a moćan način da mir počne u čoveku i zahvati ceo svet.
Sveštenik Jovica Vukasović otkriva značenje ovih prazničnih dana, te običaja koji čuvaju tradiciju.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Kao nastojateljica manastira Ljubostinja više od trideset godina, ostavila je duhovno nasleđe tihe požrtvovanosti, koje ostaje večni putokaz za sve koji traže mir i utehu.
Mnogi se pitaju da li moraju oba dana u crkvu, da li je kupanje obavezno i šta se zaista računa pred Bogom - evo šta kaže crkvena praksa, a šta narodno predanje.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Dok se informacije i napetosti šire brže nego ikada, pouka ruskog svetitelja otkriva jednostavan, a moćan način da mir počne u čoveku i zahvati ceo svet.
U besedi za 32. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas podseća da sva dela koja nemaju izvor u Hristu ostaju prazna, poput loze koja ne može doneti plod ako nije povezana sa čokotom.
Reči jednog od najvećih duhovnika 20. veka otkrivaju gde se gubi snaga - i gde se, još uvek, može povratiti.
U trenucima najtežih životnih iskušenja i porodičnih tragedija, princeza Ileana od Rumunije pronašla je nadu i utehu među srpskim monasima i sveštenstvom u Americi.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Hramovi širom zemlje otvaraju vrata vernicima koji se okupljaju da se prisete prvih hrišćana, učestvuju u vodoosvećenju i potvrde svoj duhovni put kroz post i molitvu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Krstovdan po starom kalendaru i Svetog Atanasija Velikog po novom. Katolici obeležavaju spomendan Svete Margarete Ugarske, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Reči jednog od najvećih duhovnika 20. veka otkrivaju gde se gubi snaga - i gde se, još uvek, može povratiti.
