Sveti Pajsije Svetogorac upozorava da kletve, kada su izgovorene iz bola i nepravde, mogu imati ozbiljne posledice i za onoga ko ih izgovara i za onoga kome su upućene.
U narodu se kletve neretko izgovaraju olako — kao ishitrena reakcija na nepravdu, bol ili bes. Ljudi se često pitaju da li kletva ima ikakve veze sa hrišćanstvom ili je reč o sujeverju i paganskim naslagama koje su se zadržale u narodnoj svesti. Iako je učenje Crkve jasno u pogledu toga da je proklinjanje greh, u hrišćanstvu postoji i jedan poseban, kanonski pojam — anatema — koji predstavlja najteži vid crkvene osude.
Reč anatema potiče iz grčkog jezika i u doslovnom prevodu znači „odvajanje“, „odsecanje“ ili „prokletstvo“. U kontekstu Crkve, anatema označava najstrožu meru crkvene kazne: isključenje iz liturgijskog i duhovnog zajedništva.
U najdubljem značenju, anatema nije isto što i kletva u narodnom smislu - nije izraz lične zlobe, već izraz crkvene brige da se grešnik pozove na pokajanje i da zajednica ostane očuvana od zablude i sablazni. Još od ranih sabora, Crkva je anatemom osuđivala jeresi, teške grehe i buntovništvo protiv istine vere. Ona je, dakle, izraz duhovne stvarnosti — ozbiljno upozorenje i duhovna posledica, a ne emotivni ispad.
U pravoslavnom predanju, mnogi duhovnici upozoravali su na opasnost izgovaranja kletvi. Među njima, posebno jasno govorio je Pajsije Svetogorac, poznat po svom mudrom i smirenom duhovnom savetu:
– Kletva ima moć kada je reakcija na nepravdu. Na primer, ako jedna žena ismeva drugu, nekoga ko pati, ili joj učini nešto zlo, a žrtva je proklinje, prekida se linija onoga ko je učinio nepravdu. To jest, ako ja učinim zlo nekome, a oni mene proklinju, njihove kletve imaju moć. Bog dozvoljava da kletve imaju moć, baš kao što dozvoljava, na primer, jednoj osobi da ubije drugu. Međutim, ako nije bilo nepravde, kletva se vraća onome ko ju je izrekao – govorio je starac Pajsije.
Drugim rečima, kletva - iako nije Božija volja može imati duhovne posledice ako dolazi kao vapaj povređenog srca. Ali ako nije zasnovana na istini i pravdi, ona se vraća pošiljaocu.
Starac Pajsije je naglašavao da oslobođenje od kletve dolazi kroz pokajanje i ispovest:
– Pokajanjem i ispovešću. Znam za mnogo takvih slučajeva. Ljudi koji su patili od kletve, shvativši da su prokleti jer su krivi za nešto, pokajali su se, ispovedili i sve njihove nevolje su se završile. Ako krivac kaže: "Bože moj, učinio sam tu i tu nepravdu. Oprosti mi!" i bolno i iskreno prepriča svoje grehe svešteniku u ispovesti, tada će mu Bog oprostiti, jer je On Bog.
Ovaj duhovni princip pokazuje da kletva nije nepovratna sila, već rana koja se leči pokajanjem i Božijom milošću.
Na pitanje da li kazna pogađa samo onoga kome je kletva upućena ili i onoga ko ju je izrekao, starac Pajsije je odgovarao:
– Onaj kone je kletva upućena pati u ovom životu. Međutim, onaj od koga kletva dolazi pati u ovom životu i patiće u sledećem, jer ako se ne pokaje i ne prizna, biće tamo kažnjen od Boga kao zločinac. U redu, možda te je neko zaista na neki način uvredio. Ali proklinjati nekoga ko ti je učinio nepravdu je kao uzeti pištolj i ubiti ga. S kojim pravom to radiš?
U Jevanđelju Hristos jasno kaže: "Blagosiljajte one koji vas kunu. Hrišćanski odgovor na nepravdu nije osveta, već molitva i predavanje stvari Bogu." Kletva nije oruđe hrišćanina. Ona je teret koji ranjava i onoga ko je izgovara i onoga kome je upućena.
Zato Crkva uči: umesto da proklinjemo, da oprostimo. Umesto da sudimo, da se molimo. Jer samo kroz oproštaj i pokajanje dolazi istinska sloboda - i za onoga ko je povređen i za onoga ko je sagrešio.
Smiren čovek ne traži da bude iznad drugih, ne bori se da dokaže sebe – jer zna da je prava snaga u Božijoj volji, a ne u ljudskoj samovolji.
Na razvoj deteta utiče i mnogo drugih faktora - škola, društvo, mediji, pa čak i okruženje u kojem dete živi - ali trebalo bi naglasiti da osnova vaspitanja svakog deteta leži u porodici.
Svedočanstva iz kelije jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka otkrivaju koliko moć reči i duhovni zakoni utiču na naše živote.
Kroz istoriju izricana je jereticima i izdajnicima, a posebno je odjeknula anatema mitropolita Amfilohija. Iza tih reči stoji dubok duhovni poziv Crkve — na pokajanje i povratak veri.
Grčki duhovnik ostavio je snažnu pouku o važnosti tihovanja, molitve i pažljivog izbora društva, upozoravajući da čovek treba da čuva svoju dušu od svega što ga udaljava od Boga i unutrašnjeg mira.
Kao pustinjak proveo je šest decenija u molitvi i podvigu, a iza sebe ostavio pouke o veri, poverenju u Boga i putu ka unutrašnjem miru.
Nastao u manastiru Esfigmenu kao izraz otpora prema crkvenim promenama, ovaj slogan je tokom decenija dobio nova značenja i postao predmet brojnih rasprava.
Paljenje sveće simbolično predstavlja prihvatanje Boga i pozivanje da obasja našu tamu, istakao je Đurđević.
Starica sa Krita podsećala je da se u trenucima nemira ne traže komplikovani odgovori, već da se srce okrene ka molitvi koja donosi utehu i snagu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Protojerej Andrej Gavrilenko podseća na poruku apostola Petra i objašnjava zašto uzvraćanje istom merom ne pobeđuje nepravdu, već je samo produžava – i kako da sačuvamo sopstvenu dušu od otrova mržnje.
Grčki duhovnik ostavio je snažnu pouku o važnosti tihovanja, molitve i pažljivog izbora društva, upozoravajući da čovek treba da čuva svoju dušu od svega što ga udaljava od Boga i unutrašnjeg mira.
Nastao u manastiru Esfigmenu kao izraz otpora prema crkvenim promenama, ovaj slogan je tokom decenija dobio nova značenja i postao predmet brojnih rasprava.
Paljenje sveće simbolično predstavlja prihvatanje Boga i pozivanje da obasja našu tamu, istakao je Đurđević.
Starica sa Krita podsećala je da se u trenucima nemira ne traže komplikovani odgovori, već da se srce okrene ka molitvi koja donosi utehu i snagu.
Istoričar Boris Stojkovski i osnivač fondacije Lazarica Aleksandar Avramov svedoče o tragovima pisanog nasleđa ostroškog čudotvorca u vatikanskim arhivima, dok pitanje njihove dostupnosti i dalje nema zvaničan odgovor.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Ovo staro jelo iz prizrenskog kraja nekada se spremalo za praznike i goste, kada se za trpezom okupljala porodica, a miris pečene pite ispunjavao dom.
Bio je rok muzičar koji je tragao za smislom kroz različite filozofije i duhovne pravce, a danas je vladika Temistoklis i u Africi pomaže hiljadama ljudi gradeći škole, crkve i mesta nade za one kojima je pomoć najpotrebnija.
U besedi za subotu 7. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava da se duhovna borba najpre vodi u mislima, gde se odlučuje hoće li čovek slediti Boga ili sopstvene strasti.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
