Protojerej Andrej Gavrilenko podseća na poruku apostola Petra i objašnjava zašto uzvraćanje istom merom ne pobeđuje nepravdu, već je samo produžava – i kako da sačuvamo sopstvenu dušu od otrova mržnje.
Kletve su odavno izgurane na marginu pristojne komunikacije i najčešće se doživljavaju kao sirova, primitivna reakcija u trenutku nemoći ili besa. Ipak, svako ko se makar jednom našao u ozbiljnom sukobu zna da ni danas nisu sasvim iščezle: u afektu, na ulici, u porodičnoj svađi ili na društvenim mrežama, ponekad se mogu čuti reči koje više liče na zazivanje nesreće nego na govor. Šta tada učiniti? Da li prećutati, uzvratiti ili se braniti istom merom? Odgovor koji nudi Crkva ne polazi od psihologije uvređenog čoveka, već od brige za njegovu dušu.
O tome kakav je hrišćanski stav prema kletvama govori protojerej Andrej Gavrilenko, podsećajući najpre na reči apostola Petra koje postavljaju jasnu granicu između logike ovoga sveta i logike Jevanđelja:
– Apostol Petar kaže: „Ne vraćajte zlo za zlo niti uvredu za uvredu; naprotiv, blagosiljajte, znajući da ste na to pozvani da biste nasledili blagoslov“ (1 Petr. 3, 9). Ako ne možete da blagosiljate one koji vas vređaju, onda bar nemojte da proklinjete zauzvrat – prenosi portal spzh.eu.
U tim rečima krije se jednostavna, ali teška istina: svaka kletva, čak i kada je izgovorena u samoodbrani, ne ostaje samo na jeziku. Ona menja onoga ko je izgovara. Zato otac Andrej upozorava da je važno ne prihvatiti unutrašnju logiku onoga ko proklinje.
– Ne prihvatajte zle misli ljudi koji proklinju, ne stupajte na njihove šine. Zašto da punite svoju dušu zlom? Kada vam daju jabuku, na vama je da li ćete je prihvatiti ili odbaciti, a ako vam daju zmiju – tu nema šta da se razmišlja. Ne treba je uzeti, niti bacati istu takvu zmiju nazad.
Ova jednostavna slika otkriva suštinu problema: kletva nije nešto što se mora primiti, niti nešto na šta se mora odgovoriti. Ona je ponuda otrova, a na čoveku je da odluči hoće li ga uneti u sebe ili će ga ostaviti tamo gde jeste.
Crkveno predanje, kako podseća protojerej Gavrilenko, ide još dalje i donosi utešnu, ali i opominjuću misao:
– Kod svetih otaca sam jednom čitao da nezaslužene kletve padaju na glavu onoga koji proklinje. Zato se ne bojte ničega – ništa vas neće dotaći. Budite sa Bogom.
U vremenu u kojem se ljudi lako povređuju rečima, a još lakše posežu za teškim izrazima, ovaj savet zvuči gotovo kao poziv na unutrašnju revoluciju: ne braniti se istim oružjem, ne ulaziti u krug zla koji se sam hrani sopstvenim ponavljanjem.
Na kraju, otac Andrej podvlači ono što je, iz hrišćanske perspektive, jedino zaista presudno:
– Najvažnije je da se potrudite da sačuvate svoju dušu od zlobe i mržnje – to je najvažnije.
Možda kletva može da zaboli u trenutku kada se izgovori, ali ono što zaista ostavlja trajne posledice jeste ono što čovek dopusti da se u njemu nastani. Između želje da uzvrati i odluke da sačuva mir, razlika je veća nego što izgleda na prvi pogled – to je razlika između toga da zlo samo prođe pored nas i toga da mu otvorimo vrata.
Pravoslavno predanje uči da je nemir jedno od glavnih sredstava kojim se čovek slabi iznutra.
Pravoslavni sveštenik objašnjava zašto način na koji trpimo odlučuje hoće li naše muke biti iskupljenje ili nova greška.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Sveti oci učili su da krsni znak nije običaj niti formalnost, već duhovno oružje protiv zla.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Sveti Pajsije Svetogorac upozorava da kletve, kada su izgovorene iz bola i nepravde, mogu imati ozbiljne posledice i za onoga ko ih izgovara i za onoga kome su upućene.
Svedočanstva iz kelije jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka otkrivaju koliko moć reči i duhovni zakoni utiču na naše živote.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Sveti oci učili su da krsni znak nije običaj niti formalnost, već duhovno oružje protiv zla.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Svakodnevni vodič kroz Petrovski post sa predlozima posnih obroka, molitvama i duhovnim poukama velikih svetitelja pravoslavlja.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
