Božja volja nije uvek u skladu s našim željama, ali je uvek za naše dobro.
U nastojanju da život uredimo po sopstvenim željama, često zaboravimo da ne vidimo suštinu. Trudimo se, planiramo, borimo se – a, ipak, stvari ne idu kako smo zamislili. I nije to bez razloga.
Gospod vidi dalje i dublje od nas. Njegova volja nije uvek u skladu s našim željama, ali je uvek za naše dobro. Ono što izgleda kao gubitak, može biti spas. Ono što nismo dobili – možda nas je sačuvalo. On zna kad i šta treba da dobijemo.
Bog nije tiranin koji uskraćuje. On je Otac koji zna kad i kako da da. I ne daje uvek ono što mi želimo, već ono što nam je zaista potrebno. Neretko tek s vremenskim odmakom shvatimo da je ono "ne“ bilo znak ljubavi, a ne kazna.
Čovek, u svojoj upornosti, često želi da sve ustroji po svom mišljenju. Ali kad se oslonimo samo na sebe, umaramo se i ostajemo bez ploda. Snaga nije u tvrdoglavosti, već u poverenju – da Bog vodi i kada mi ne razumemo kuda.
Zato je važno da budemo smireni, ponizni, spremni da prihvatimo volju Božiju. Kad prestanemo da se borimo protiv toka života, počinjemo zaista da živimo – slobodni, sigurni i vođeni Božijom rukom, koja nikada ne greši.
Starac Tadej je često ukazivao na ovaj ljudski problem i dao smernice kako bi trebalo živeti:
- Gospod nam je pokazao kakvi treba da budemo: smireni, ponizni i pokorni volji Božjoj. Ali, mi hoćemo sve da ustrojimo po našem mišljenju. Mučimo sami sebe, izmučimo se i ništa nismo uradili!
Milost Božja se ne dobija pukim rečima ili formalnim obredima, već iskrenim i poniznim životom.
Hrišćanstvo naglašava da Bog nikada ne greši u onome što dopušta da se dogodi čoveku.
Kada nas svet pritisne, a mi ne uzvratimo mržnjom nego sačuvamo mir, tada stojimo na čvrstom tlu.
U svojoj besedi za ponedeljak 8.sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski I Žički upozorava na posledice zaobilaženja Boga – i otkriva jedini put do istinske blagodati.
Nadbiskup Paolo Peci povlači se sa čela Moskovske nadbiskupije, dok upravljanje privremeno preuzima pomoćni biskup Nikolaj Dubinin.
Jedna pouka Svetog Nikodima Agiorita otkriva kako preobilje informacija može postati prepreka jasnom viđenju stvarnosti.
Predanje o episkopu iz Kampanije otkriva mučeništvo pred rimskim sudom, oganj koji ga nije spalio i veru koja je nadživela stradanje i smrt.
Praznici Vaznesenje Hristovo i Silazak Duha Svetoga pripadaju istom vaskršnjem krugu i njihov datum uvek zavisi od praznika Vaskrsenja Hristovog
Liturgija pred moštima Svetog Nikolaja obeležena je dodelom crkvenih odlikovanja, osvećenjem novog duhovno-kulturnog doma i porukama patrijarha o veri, isceljenju i duhovnoj obnovi čoveka.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Jedna pouka Svetog Nikodima Agiorita otkriva kako preobilje informacija može postati prepreka jasnom viđenju stvarnosti.
Fotografije građanske ceremonije sklapanja istopolnog partnerstva ispred pravoslavne svetinje otvorila je pitanja o statusu manastira, njegovoj komercijalnoj upotrebi i odnosu verske tradicije i turističkog biznisa na Kipru.
Veliki ruski svetitelj na jednostavan način osvetljava tešku istinu: sve što se meri slavom i bogatstvom gubi smisao pred delima učinjenim drugome.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Bakina sveska otkriva recept koji se priprema za manje od sat vremena, savršen za nedeljna okupljanja i neočekivane goste koji dolaze baš kada kuća najlepše miriše.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
