Liturgija pred moštima Svetog Nikolaja obeležena je dodelom crkvenih odlikovanja, osvećenjem novog duhovno-kulturnog doma i porukama patrijarha o veri, isceljenju i duhovnoj obnovi čoveka.
Danas, na dan kada Srpska pravoslavna crkva liturgijski slavi Svetog vladiku Nikolaja Žičkog i Ohridskog, manastir Lelić bio je mesto sabranja, molitve i sećanja koje traje. U manastiru koji je sam svetitelj utemeljio, patrijarh srpski Porfirije služio je svetu liturgiju pred moštima jednog od najumnijih i najvoljenijih srpskih arhijereja, čije delo i danas oblikuje duhovni identitet naroda.
Na ovaj praznik, ceo Lelić disao je drugačijim ritmom. Kolone vernika pristizale su tiho, bez žurbe, kao da svako od njih nosi ličnu molitvu koja traži prostor da se izgovori u zajednici. Manastirska porta i novoosvećeni Dom Svetog vladike Nikolaja ispunili su se ljudima različitih generacija, ali istog osećanja, da stoje na mestu koje nadilazi svakodnevicu.
Patrijarhu Porfiriju sasluživao je veliki broj arhijereja Srpske pravoslavne crkve, među kojima su bili episkopi vranjski Pahomije, šumadijski Jovan, raško-prizrenski Teodosije, timočki Ilarion, niški Arsenije, budimljansko-nikšićki Metodije, gornjokarlovački Gerasim, kao i mnogi drugi arhijereji iz zemlje i dijaspore. Liturgijsko sabranje dopunili su sveštenstvo, monaštvo, predstavnici državnih institucija i više hiljada vernika.
Poseban trenutak liturgije dogodio se kada je patrijarh Porfirije odlikovao igumana lelićkog Georgija činom arhimandrita, potvrđujući kontinuitet poverenja i odgovornosti u čuvanju svetinje koja prevazilazi lokalni značaj.
U besedi nakon jevanđeljskog odeljka o raslabljenom, patrijarh je podsetio da se Crkva u danima vaskršnje radosti ne seća samo istorijskog događaja, već žive poruke koja se prenosi kroz vekove. U središtu te poruke nalazi se pitanje koje Hristos upućuje bolesnom čoveku, ali i svakome pojedinačno: „Hoćeš li zdrav da budeš?“
Tumačeći ovaj evanđelski prizor, patrijarh je ukazao da odgovor na to pitanje nije samo fizičko, već duboko duhovno. Čovek ne može sam sebe isceliti, ali može otvoriti prostor veri, nadi i poverenju u Hrista, koji jedini prevazilazi granice ljudske nemoći. U tom kontekstu posebno mesto zauzima Sveti vladika Nikolaj, čiji je život spoj molitve i misli, vere i dela, i čije se delo i danas prepoznaje kao duhovni most između različitih strujanja i svetova.
Patrijarh je podsetio da je upravo Lelić, kao mesto njegovog počinka i molitvenog sabranja, postao svojevrsna "banja Vitezda" savremenog doba, prostor u kojem ljudi dolaze ne samo sa molbama, već i sa nadom da će unutrašnje raslabljenosti biti preobražene susretom sa svetinjom.
- Svi smo deca Svetog vladike Nikolaja - poručio je patrijarh, naglašavajući da je njegov duhovni lik oblikovao generacije vernika i mislilaca. U njegovoj misli sabrani su istok i zapad, tišina monaške kelije i snaga bogoslovske reči, ali i trajna potreba čoveka da pronađe smisao izvan sebe samoga.
Nakon liturgije, episkop valjevski Isihije uručio je patrijarhu Porfiriju orden Svetog vladike Nikolaja, priznanje koje se dodeljuje za ljubav prema Crkvi i vernom narodu. Isto odlikovanje dodeljeno je i igumanu Georgiju, kao izraz zahvalnosti za njegovo dugogodišnje staranje o manastirskoj zajednici i završetak izgradnje Doma Svetog vladike Nikolaja, savremenog duhovnog i kulturnog centra koji objedinjuje muzej, biblioteku, čitaonicu, konferencijsku salu i amfiteatar.
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Pogledaj galeriju
Osvećenje ovog prostora označilo je i nastavak jedne duhovne linije koja u Leliću traje decenijama, ali se danas dobija i novi oblik, u kojem se tradicija i savremenost ne isključuju, već dopunjuju.
Kako se sabranje završavalo, Lelić je ponovo počeo da se vraća svom miru, ali ne onom koji podrazumeva zaborav, već miru koji ostaje u ljudima kao tiha obaveza da se ponese dalje. Sveti vladika Nikolaj, čije se delo u ovom manastiru ne samo čuva nego i živi, još jednom je okupio one koji veruju da se duhovna snaga ne meri brojem reči, već dubinom tišine koja ostaje posle njih.
U drevnoj svetinji, poglavar Srpske pravoslavne crkve govorio je o Hristovom silasku u smrt kao pobedi nad najvećim neprijateljem čoveka, dok su vernici poneli snažnu poruku nade i utehe.
U Starom Generalštabu obeležen Dan Vojske Srbije uz poruke o državnosti, tradiciji i nasleđu Drugog srpskog ustanka, uz prisustvo državnih i verskih i velikodostojnika.
U prisustvu predstavnika Srbije i Ambasade Rusije, kao i arhijereja Srpske pravoslavne crkve, svečanost u Novom Sadu prerastao je diplomatski protokol i dobio snažnu duhovnu i simboličku dimenziju kroz poruke o veri i jedinstvu.
Patrijarh Porfirije i Vladimir Kokanović razgovarali su o konkretnim oblicima saradnje Crkve i državne uprave, podršci eparhijama u dijaspori i očuvanju crkvenih i kulturnih dobara koja povezuju srpski narod u regionu i svetu.
Jedna pouka Svetog Nikodima Agiorita otkriva kako preobilje informacija može postati prepreka jasnom viđenju stvarnosti.
Predanje o episkopu iz Kampanije otkriva mučeništvo pred rimskim sudom, oganj koji ga nije spalio i veru koja je nadživela stradanje i smrt.
Praznici Vaznesenje Hristovo i Silazak Duha Svetoga pripadaju istom vaskršnjem krugu i njihov datum uvek zavisi od praznika Vaskrsenja Hristovog
Liturgija pred moštima Svetog Nikolaja obeležena je dodelom crkvenih odlikovanja, osvećenjem novog duhovno-kulturnog doma i porukama patrijarha o veri, isceljenju i duhovnoj obnovi čoveka.
Fotografije građanske ceremonije sklapanja istopolnog partnerstva ispred pravoslavne svetinje otvorila je pitanja o statusu manastira, njegovoj komercijalnoj upotrebi i odnosu verske tradicije i turističkog biznisa na Kipru.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Sećanja na Katarinu Velimirović otkrivaju kako nežna, ali odlučna ljubav majke postaje svetionik u najmračnijim trenucima, učeći mladog Nikolu molitvi, poverenju i duhovnoj snazi koja će ga pratiti čitav život.
U Leliću se podiže jedinstveni muzejski prostor u kome će dela i duhovno nasleđe Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog dobiti svoj stalni dom.
U besedi za 9. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razobličava ljude koji zrače prividom, a u suštini suše i zavode. Za njih, kaže, nije Bog odredio tamu — sami su je izabrali.
Stihovi posvećeni Svetoj Mariji Magdaleni, prvoj svedokinji Hristovog Vaskrsenja, otkrivaju duboku tugu, beznadežnu potragu i čudesni susret koji je rasvetlio tamu.
Litiju je predvodio mitropolit kruševački David, koji je služio liturgiju u hramu Svete Trojice.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Bakina sveska otkriva recept koji se priprema za manje od sat vremena, savršen za nedeljna okupljanja i neočekivane goste koji dolaze baš kada kuća najlepše miriše.
Kada dođu bolest, gubitak, strah ili potpuni osećaj bezizlaza, svi postaju vernici.
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
