Ranjen, prekriven telima, Ljuban Jednak uspeo je da se izvuče iz hrpe mrtvih, pobegne i uđe u istoriju.
U dugom životu patrijarha Pavla, poznatog po svojoj skromnosti i dostojanstvu, zabeležen je samo jedan trenutak kada je on, kao poglavar Srpske pravoslavne crkve, nekome poljubio ruku. Taj čovek bio je Ljuban Jednak –čovek teške sudbine iz Gline.
Ljuban Jednak bio je jedini preživeli svedok jednog od najmonstruoznijih zločina u Drugom svetskom ratu – pokolja u pravoslavnoj crkvi u Glini, koji su počinile ustaše krajem jula i početkom avgusta 1941. godine.
U crkvi Rođenja Presvete Bogorodice, u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, pripadnici ustaškog režima zaklali su ukupno 1.764 Srba, mahom muškaraca iz sela sa područja Banije i Korduna. Ljuban Jednak je jedini preživeo taj zločin – ranjen, prekriven telima, uspeo je da se izvuče iz hrpe mrtvih i pobegne.
Kasnije je bio ključni svedok na suđenjima Ajloziju Stepencu i Andriji Artukoviću, ministru unutrašnjih poslova NDH, kojem je svedočio o zločinu u Glini.
Nakon rata, živeo je tiho i povučeno, kao i većina Krajišnika. A onda, 1995. godine, ponovo je prognan – ovog puta u zločinačkoj operaciji "Oluja“.
Samo četiri dana pre nego što će se naći u toj koloni stradalnika koji su bežali pred "Olujom“, Ljuban jednak je u Glini primio Orden Svetog Save I reda koji mu je uručio patrijarh Pavle.
U znak najdubljeg poštovanja prema njegovom stradanju i istini koju je nosio i svedočio, patrijarh Pavle mu je tom prilikom celivao ruku. Bio je to jedini poznati slučaj da je patrijarh Pavle to učinio.
Umro je dve godine kasnije, 1997. u Beogradu, daleko od svog doma.
O životu Ljubana Jednaka i kako je preživeo ustaški pokolj, jednom prilikom je ispričala njegova ćerka Dušanka.
- Otac mojoj braći Stevi i Dušanu, i meni, nikada nije pričao o masakru u Glini, ali smo mi krišom slušali kada je o tome pričao novinarima koji su, posle Drugog svetskog rata, dolazili u našu kuću u Glini. Imao je 26 godina kada su ga ustaše uhapsile, vezale mu ruke žicom i odvele ga u Crkvu Presvete Bogorodice. Tamo su već bile stotine Srba, koje su tako vezane maltretirali, palili im brkove i kosu, "blago“ prerezivali grkljan i terali ih tako poluzaklane da pevaju…
- Mrtve su bacali ukraj crkve, a nad živima se iživljavali do besvesti. Oko ponoći, prvi put su počeli mrtve da bacaju u kamione, kako bi ih prevezli do pet kilometara udaljene jame u koju su ih bacali. Taj njihov odlazak tata je iskoristio da se sa strane gde su bili živi prebaci među mrtve. Bio je izmučen toliko da nisu primetili da je živ, pa su ga sa sledećom grupom mrtvih bacili na kamion. U jami su ustaše, kako je pričao, mrtve Srbe ponovo probadali bajonetima ili su pucali u njih. Tada su i oca ranili u ključnu kost i nogu. Jedan ustaša je čak stajao nogom na njemu dok je probadao druge…
Smrt ga je, kako je ispričala Ljubanova ćerka, i tada zaobišla, jer su ustaše otišle po još mrtvih, a jamu su ostavile nezatrpanu.
- "Jesi li i ti živ?“, pitao je oca tada još jedan preživeli – pričala je Dušanka.
- Izvukli su se iz jame, i tako ranjeni zajedno stigli do kukuruza, gde su se rastali. Sutradan, oca je našao ujak Pavle Lončar, kod kog je bio šest meseci, a potom je otišao u partizane. Njegovog druga iz jame ustaše su vrlo brzo uhvatile i ubile - ispričala je njegova ćerka i istakla je njen otac živeo sa teškim trauma.
Pouka koju treba da primenimo, i na taj način olakšamo sebi um od nepotrebnih opterećenja.
Sećajući se nevino postradalih u zločinačkoj akciji „Oluja“, episkop osečkopoljski i baranjski pozvao na praštanje, nadu i oslonac u Hristu, poručujući da se stradanje pretvara u put ka Carstvu Božjem.
Pravoslavni hrišćanin je pozvan da neprestano radi na sebi - ne da bi bio bolji od drugih, već da bi bio bliži onome što je čovečno i božansko u njemu.
Na Preobraženje Gospodnje pre tri decenije, omiljeni duhovni vođa je u svojim molitvama i opomenama ukazao na snagu vere, mira i odanosti Bogu, ostavljajući poruku koja i danas inspiriše pravoslavne vernike u svetu punom izazova.
Pravoslavna tradicija uči da je svaki dar koji čovek ima, bilo da je reč o novcu, znanju ili vremenu, dat sa razlogom.
U Mioču i Sjeverinu grade se novi hramovi posvećeni Svetom Nikoli i Svetim mironosicama, a poseta mitropolita Atanasija pokazala je da su ovi projekti mnogo više od gradnje - znak zajedništva i duhovne obnove
Recept koji se vekovima prenosi iz sveske u svesku čuva sećanje na vreme kada je jednostavno testo sa sirom bilo znak i običaja i domaće raskoši.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
Dok vernici obeležavaju njen dan molitvama i procesijama, istorijski izvori otkrivaju složen životni put, ali i neslaganja o poreklu, identitetu i načinu na koji je vekovima predstavljana u različitim sredinama.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Pravoslavna tradicija uči da je svaki dar koji čovek ima, bilo da je reč o novcu, znanju ili vremenu, dat sa razlogom.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za ponedeljak 3. sedmice po Vaskrsu osvetljava se trenutak kada apostoli ne dolaze do istine putem razmišljanja, već kroz susret koji ih postavlja pred činjenicu kojoj se više ne traži objašnjenje.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Uz molitve poglavara Srpske pravoslavne crkve, sveštenstva, porodice i prijatelja, na večni počinak ispraćena majka bivšeg predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.
Jerej Igor Gurčenkov stradao je u saobraćajnoj nesreći, a vest o njegovoj smrti izazvala je šok i duboku tugu među vernicima parohije Svetog arhangela Mihaila u Getingenu.
