Ranjen, prekriven telima, Ljuban Jednak uspeo je da se izvuče iz hrpe mrtvih, pobegne i uđe u istoriju.
U dugom životu patrijarha Pavla, poznatog po svojoj skromnosti i dostojanstvu, zabeležen je samo jedan trenutak kada je on, kao poglavar Srpske pravoslavne crkve, nekome poljubio ruku. Taj čovek bio je Ljuban Jednak –čovek teške sudbine iz Gline.
Ljuban Jednak bio je jedini preživeli svedok jednog od najmonstruoznijih zločina u Drugom svetskom ratu – pokolja u pravoslavnoj crkvi u Glini, koji su počinile ustaše krajem jula i početkom avgusta 1941. godine.
U crkvi Rođenja Presvete Bogorodice, u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, pripadnici ustaškog režima zaklali su ukupno 1.764 Srba, mahom muškaraca iz sela sa područja Banije i Korduna. Ljuban Jednak je jedini preživeo taj zločin – ranjen, prekriven telima, uspeo je da se izvuče iz hrpe mrtvih i pobegne.
Kasnije je bio ključni svedok na suđenjima Ajloziju Stepencu i Andriji Artukoviću, ministru unutrašnjih poslova NDH, kojem je svedočio o zločinu u Glini.
Nakon rata, živeo je tiho i povučeno, kao i većina Krajišnika. A onda, 1995. godine, ponovo je prognan – ovog puta u zločinačkoj operaciji "Oluja“.
Samo četiri dana pre nego što će se naći u toj koloni stradalnika koji su bežali pred "Olujom“, Ljuban jednak je u Glini primio Orden Svetog Save I reda koji mu je uručio patrijarh Pavle.
U znak najdubljeg poštovanja prema njegovom stradanju i istini koju je nosio i svedočio, patrijarh Pavle mu je tom prilikom celivao ruku. Bio je to jedini poznati slučaj da je patrijarh Pavle to učinio.
Umro je dve godine kasnije, 1997. u Beogradu, daleko od svog doma.
O životu Ljubana Jednaka i kako je preživeo ustaški pokolj, jednom prilikom je ispričala njegova ćerka Dušanka.
- Otac mojoj braći Stevi i Dušanu, i meni, nikada nije pričao o masakru u Glini, ali smo mi krišom slušali kada je o tome pričao novinarima koji su, posle Drugog svetskog rata, dolazili u našu kuću u Glini. Imao je 26 godina kada su ga ustaše uhapsile, vezale mu ruke žicom i odvele ga u Crkvu Presvete Bogorodice. Tamo su već bile stotine Srba, koje su tako vezane maltretirali, palili im brkove i kosu, "blago“ prerezivali grkljan i terali ih tako poluzaklane da pevaju…
- Mrtve su bacali ukraj crkve, a nad živima se iživljavali do besvesti. Oko ponoći, prvi put su počeli mrtve da bacaju u kamione, kako bi ih prevezli do pet kilometara udaljene jame u koju su ih bacali. Taj njihov odlazak tata je iskoristio da se sa strane gde su bili živi prebaci među mrtve. Bio je izmučen toliko da nisu primetili da je živ, pa su ga sa sledećom grupom mrtvih bacili na kamion. U jami su ustaše, kako je pričao, mrtve Srbe ponovo probadali bajonetima ili su pucali u njih. Tada su i oca ranili u ključnu kost i nogu. Jedan ustaša je čak stajao nogom na njemu dok je probadao druge…
Smrt ga je, kako je ispričala Ljubanova ćerka, i tada zaobišla, jer su ustaše otišle po još mrtvih, a jamu su ostavile nezatrpanu.
- "Jesi li i ti živ?“, pitao je oca tada još jedan preživeli – pričala je Dušanka.
- Izvukli su se iz jame, i tako ranjeni zajedno stigli do kukuruza, gde su se rastali. Sutradan, oca je našao ujak Pavle Lončar, kod kog je bio šest meseci, a potom je otišao u partizane. Njegovog druga iz jame ustaše su vrlo brzo uhvatile i ubile - ispričala je njegova ćerka i istakla je njen otac živeo sa teškim trauma.
Pouka koju treba da primenimo, i na taj način olakšamo sebi um od nepotrebnih opterećenja.
Sećajući se nevino postradalih u zločinačkoj akciji „Oluja“, episkop osečkopoljski i baranjski pozvao na praštanje, nadu i oslonac u Hristu, poručujući da se stradanje pretvara u put ka Carstvu Božjem.
Pravoslavni hrišćanin je pozvan da neprestano radi na sebi - ne da bi bio bolji od drugih, već da bi bio bliži onome što je čovečno i božansko u njemu.
Na Preobraženje Gospodnje pre tri decenije, omiljeni duhovni vođa je u svojim molitvama i opomenama ukazao na snagu vere, mira i odanosti Bogu, ostavljajući poruku koja i danas inspiriše pravoslavne vernike u svetu punom izazova.
Psaltir bi trebalo da ima svaki pravoslavni dom.
Pravoslavna mudrost podseća da se istinski oslonac ne traži u prolaznom, već u večnom, jer samo ono što je ukorenjeno u Bogu ne može biti iznevereno.
Od Morinja do Kotora, život i mučeništvo Mihaila Barbića dobija večnu slavu – uz liturgijsko prisustvo mitropolita Joanikija i arhijereja, vera i hrabrost ovog sveštenika zasijali su kao svetionik za generacije vernika.
Poseta učenika Bogoslovije Svetog Save Sremskoj Kamenici pretvorila se u susret koji je deci doneo radost, a svima ostalima tiho podsećanje da se vera najpre prepoznaje po delima, a ne po rečima.
Recept za domaću štrudlu sa orasima kakva se pravila u danima kada je dozvoljen beli mrs - savršena za sedmicu pred početak Vaskršnjeg posta i za svaki sto oko koga se okuplja porodica.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Psaltir bi trebalo da ima svaki pravoslavni dom.
Pravoslavna mudrost podseća da se istinski oslonac ne traži u prolaznom, već u večnom, jer samo ono što je ukorenjeno u Bogu ne može biti iznevereno.
Sama reč "krštenje" znači pogruženje i zato Crkva od apostolskih vremena poznaje samo jedan puni i ispravan način vršenja ove Svete tajne.
U besedi za 33. subotu po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako mali izbori oblikuju put ka svetlu i spasenju.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
U besedi za 33. subotu po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako mali izbori oblikuju put ka svetlu i spasenju.
Pravoslavni vernici slave Svetog Teodosija Velikog po starom kalendaru i Svetu Kseniju Rimljanku po novom. Katolici se sećaju Svetog Franje Saleškog, dok muslimani i Jevreji danas nemaju veliki verski praznik.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
