Episkop dioklijski na Festivalu „Ćirilicom“ istakao da čuvajući pismo naših predaka, čuvamo most između prošlosti i budućnosti, istoriju i duhovni život naroda.
Na nedavnom devetom Festivalu „Ćirilicom“, vladika dioklijski Pajsije podsetio je na neprolazni značaj ćirilice za srpski narod i istakao njenu duboku povezanost sa duhovnošću i identitetom.
– Za onoga za koga se kaže da je svet, njemu treba odati najveće moguće poštovanje – rekao je vladika, objašnjavajući kako se pojam svetosti proteže i izvan religijskog konteksta – na kućni prag, ognjište, otadžbinu, prijateljstvo, kumstvo.
– Tako kažemo da je svet kućni prag, da je sveto ognjište, da je sveta otadžbina, da je sveto prijateljstvo, da je sveto kumstvo – dodao je vladika Pajsije.
U tom svetlom kontekstu, istakao je vladika, i ćirilica zauzima posebno mesto.
– Ćirilica kao naše pismo, ona je u oba ova konteksta sveta, zbog toga što nastaje i rađa se za jednu sveštenu upotrebu. Prvi tekstovi koji se zapisuju ćirilicom, a prethodno glagoljicom, bili su crkveni tekstovi, tekstovi za bogoslužbenu upotrebu. A zatim, ništa manje nego i prvi štampani tekstovi kod Slovena, a posebno Srba, bili su na ćirilici. Tako se prisjećamo kako je Đurađ Crnojević, osnivajući štampariju, štampao prve bogoslužbene knjige: Oktoih, Psaltir, Molitvenik, Jevanđelje. Dakle, u tom sveštenom, biblijskom kontekstu, vidimo da je ćirilica svojim nastankom imala jedan sveti cilj – kazao je vladika.
– A u onom drugom kontekstu, opet je ona za nas sveta, jer je pismo naših predaka. I zato, kako se odnosimo prema svome jeziku i prema svojoj rodnoj kući i prema otadžbini, tako se odnosimo i prema ćirilici kao nečemu što je sveto – naglasio je episkop.
Vladika je istakao savremeni značaj očuvanja pisma i poručio da treba da ga čuvamo, kao i našu istoriju i kulturu. Njegove reči podsećaju da ćirilica nije samo pismo – ona je svetinja, most između prošlosti i budućnosti, temelj srpskog identiteta i duhovnog života.
Služeći liturgiju na praznik Svete mučenice Agripine, mitropolit šumadijski podsetio je da vera bez dela ostaje prazna i upitao vernike da li im je vera istinska ili samo puka tradicija.
Na praznik Svetih apostola Petra i Pavla, Cetinjski manastir bio je ispunjen molitvom i suzama radosnicama dok je mitropolit Joanikije služio Liturgiju i rukopoložio novog jerođakona pred okupljenim narodom.
U tišini starog groblja, među svećama i molitvama, vernici su se prisetili duhovnog vođe i tragične pogibije 25 meštana u savezničkom bombardovanju 1944. godine.
U svetinji kod Budve obavljen redak čin – sedam rasofora primilo je malu shimu na praznik Svetog apostola Matije.
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
Nakon požara koji je progutao unutrašnjost doma i pričinio veliku materijalnu štetu, vatrogasci su među gareži i urušenim stvarima pronašli potpuno očuvanu ikonu, dok je brza intervencija sprečila tragediju i omogućila da svi izađu bez povreda.
Sećanje na ovog svetitelja iz 4. veka otkriva život ispunjen odricanjem, molitvom i verom koja je, prema predanju, ostavila trag i posle njegove smrti, kroz miro koje je lečilo i menjalo živote vernika.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
U vremenu kada se emocije potiskuju i tuga skriva, pouka velikog srpskog duhovnika 20. veka pomaže da pronađemo spokoj u duši i oslobodimo se negativnih posledica stresa i napetosti.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U jednoj od svojih pouka Svetogorac otkriva gde počinje gubitak unutrašnjeg mira i zašto se upravo tu krije prekretnica između rasutosti i molitvenog spokojstva.
Nakon požara koji je progutao unutrašnjost doma i pričinio veliku materijalnu štetu, vatrogasci su među gareži i urušenim stvarima pronašli potpuno očuvanu ikonu, dok je brza intervencija sprečila tragediju i omogućila da svi izađu bez povreda.
U vremenu kada se emocije potiskuju i tuga skriva, pouka velikog srpskog duhovnika 20. veka pomaže da pronađemo spokoj u duši i oslobodimo se negativnih posledica stresa i napetosti.
Bogorodica je bila svedok njegovog raspeća na Veliki petak, najtužniji hrišćanski dan, noseći krst majčinske ljubavi.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Za samo nekoliko nedelja smenjuju se Đurđevdan, Markovdan, Vasilije Ostroški, Spasovdan i niz drugih praznika, uz retka liturgijska poklapanja i gust raspored koji će mnogim porodicama promeniti uobičajene navike.
Razdvajamo autentično svedočanstvo o svetiteljki od mitova, uključujući i priču o navodnom susretu sa Staljinom, i otkrivamo kako je zaista izgledao njen život u vremenu progona i stradanja.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako privlačne ideje i teorije mogu postati prostor u kome čovek gubi sigurnost duhovnog oslonca i ne primećuje trenutak kada se udaljava od onoga što smatra istinom.
