Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Brojke su neumoljive i, na prvi pogled, ohrabrujuće: prema različitim istraživanjima, u Srbiji i širom pravoslavnog prostora raste procenat onih koji se izjašnjavaju kao vernici. Hramovi su poslednjih godina puniji nego pre dve ili tri decenije, naročito u poređenju sa periodom u kojem su posledice komunizma bile snažno prisutne. Krštenja je sada više, a verski identitet se sve češće ističe i u javnom prostoru. To je, bez sumnje, podatak koji budi nadu. Ipak, iza statistike stoji pitanje koje se ne može zaobići – šta zapravo znači biti vernik?
Zvanični popisi i ankete ne prave razliku između onih koji veru žive i onih koji je samo navode kao deo svog identiteta. U tim procentima zajedno stoje i oni koji redovno učestvuju u liturgijskom životu Crkve, i oni koji u hram ulaze tek o velikim praznicima, kao i oni kojima je pravoslavlje pre svega kulturna ili porodična odrednica. Broj raste, ali se dubina duhovnog života ne može meriti istim aršinom kao statistički podaci.
Na tu razliku upozorava arhimandrit Vasilije Kostić, čije reči deluju kao ozbiljna opomena u vremenu pojačane religiozne samosvesti:
- Nije duhovno sve ono što se tako naziva. Danas je najviše religioznosti. Religioznost je bolest. Jako opasna i opaka bolest. Ljudi umisle. To su formalisti. Drže se forme kao vojnici. Disciplinu drže, poste sve. Kap mleka ne sme da kane, ako poste, a onda se okrenu i ogovaraju sve žive. A drže se forme. Ispunjavaju te zakone - kaže arhimandrit Vasilije, sažimajući suštinsku razliku između spoljašnje pobožnosti i unutrašnjeg preobražaja.
Post, crkvena pravila i kanoni imaju svoje mesto u životu Crkve, ali bez ljubavi, smirenja i brige za drugoga oni ostaju prazna ljuštura. U pravoslavnom predanju podvig nikada nije svrha samom sebi, već sredstvo za očišćenje srca i izgradnju zajednice sa Bogom i bližnjima.
Kada se akcenat prebaci isključivo na spoljašnje ispunjavanje propisa, lako dolazi do osuđivanja, gordosti i duhovne nadmenosti. Upravo tada religioznost, kako upozorava arhimandrit, može postati opasna – jer stvara privid duhovnosti bez istinskog preobražaja.
Arhimandrit Vasilije podseća i na misao Sveti Justin Popović, jednog od najznačajnijih teologa 20. veka u Srpskoj pravoslavnoj crkvi:
- Sveti Justin Popović bi za crkvene kanone glavu dao, ali je uvek govorio da je čovek iznad kanona. Kanoni su radi čoveka. Ne možemo biti isključivi. Isključivost je opasna. Svuda gde postoji fanatizam, bilo da je to u braku, životu, crkvi… tu se krije neka bolest i to je opasno - zaključuje otac Vasilije.
Reči arhimandrita Vasilija Kostića vraćaju fokus na suštinu pravoslavne teologije: kanoni nisu cilj sami po sebi, već putokaz ka spasenju i zajednici sa Bogom. Kada se pretvore u sredstvo za dokazivanje sopstvene „ispravnosti“, gube svoju svrhu. Pravoslavlje ne poziva na hladni formalizam, već na život u Hristu – život koji se prepoznaje po milosrđu, praštanju i ličnoj odgovornosti.
Sveštenik Bojan Krstanović navodi da se upravo kod onih, koji se deklarativno bave duhovnošću, često mogu videti ozbiljni moralni i duhovni padovi.
Veliki pravoslavni duhovnik i svetitelj ostavio je snažnu poruku o nevidljivoj bitki koja odlučuje sudbinu duše — i otkrio zašto pogled može biti naš najveći saveznik ili pad.
Dok upiremo prstom u bližnje zbog rana koje bole, veliki ruski svetitelj razotkriva neprijatnu istinu - gde počinje i pad i spasenje.
Svo troje su skončali u stravičnim mukama.
Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Episkop valjevski je vernom narodu preneo priču o istorijskoj borbi za poštovanje ikona, naglašavajući da poštovanje ikona i danas ostaje ključ duhovnog života i očuvanja Božjeg obraza u svakom čoveku.
Zapise svetih otaca i staraca ne treba čitati kao "vremenske prognoze", već kao zapažanja koja povezuju moralno i duhovno stanje naroda sa istorijskim događajima.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Tada može započeti i trajan proces preuobličavanja (transformacije) vere.
Vaskršnji post deli se na sedam nedelja, od kojih svaka ima svoje ime i pravila.
Dok upiremo prstom u bližnje zbog rana koje bole, veliki ruski svetitelj razotkriva neprijatnu istinu - gde počinje i pad i spasenje.
Zapise svetih otaca i staraca ne treba čitati kao "vremenske prognoze", već kao zapažanja koja povezuju moralno i duhovno stanje naroda sa istorijskim događajima.
Dom nije samo mesto zajedničkog života, već mala crkva, prostor u kome se čovek uči ljubavi, praštanju i trpljenju.
Dok sukobi potresaju Bliski istok i unose nemir daleko izvan granica regiona, mnogi se vraćaju odlomku iz Jevanđelja u kojem Isus govori o ratovima, progonima, padu Jerusalima i znakovima na nebu.
Dok istraživanja beleže rast broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici, otac Vasilije podseća na razliku između spoljašnje discipline i istinskog preobražaja i pobožnosti.
Na univerzitetu u Kjotu napravljen je humanoid Budaroid koji odgovara na pitanja ljudi, učestvuje u obredima i prilagođava svoje odgovore svakom sagovorniku.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
Dom nije samo mesto zajedničkog života, već mala crkva, prostor u kome se čovek uči ljubavi, praštanju i trpljenju.
Dok sukobi potresaju Bliski istok i unose nemir daleko izvan granica regiona, mnogi se vraćaju odlomku iz Jevanđelja u kojem Isus govori o ratovima, progonima, padu Jerusalima i znakovima na nebu.
Od ovsenih, ječmenih i ražanih pahuljica do sočnog porodičnog ručka ili večere – jednostavan recept od nekoliko sastojaka pokazuje kako se od skromne namirnice pravi zasitan i mirisan obrok koji prija svima za stolom.
