Pravoslavlje na prijateljstvo ne gleda kao na prolaznu emociju, već kao na duboku duhovnu vezu.
U današnjem svetu, u kome se odnosi često zasnivaju na interesima, a kontakti svode na kratke poruke i lajkove, pravo prijateljstvo postaje prava retkost.
Ljudi se lako predstavljaju kao prijatelji – dok je sve u redu, dok se smejemo, izlazimo, delimo lepe trenutke. Ali kada naiđu prve životne poteškoće, kada nas stignu tuga, gubitak, slabost ili borba, tada jasno vidimo koliko je zapravo malo onih koji zaista ostaju.
Upravo tada, kad nam najviše treba oslonac, shvatimo da su mnogi bili tu samo dok im je bilo zgodno, lako i prijatno. Istinski prijatelji se ne poznaju u trenucima radosti – već u nevolji. A kada takvih gotovo da i nema, čovek neizbežno postavlja pitanje: gde su nestali oni koji se zaklinju na bliskost?
Pravoslavlje na prijateljstvo ne gleda kao na prolaznu emociju, već kao na duboku duhovnu vezu. Pravi prijatelj je onaj koji ne traži tvoje svetlo, već te voli i kada si u tami. To nije odnos iz koristi, već iz ljubavi. Sveti oci su govorili da je prijateljstvo izraz božanske ljubavi među ljudima – ono u sebi nosi strpljenje, razumevanje, vernost i tišinu kada reči nisu dovoljne.
Takvu dubinu odnosa lepo je izrazio starac Amfilohije Makris. Na pitanje koliko zapravo vrsta prijatelja postoji, odgovorio je jednostavno, ali duboko:
- Četiri. Prvi su kao hrana, potrebni su ti svakog dana. Drugi su kao lek, tražiš ih kad ti je loše. Treći su kao bolest, oni sami traže tebe. A četvrti... četvrti su kao vazduh, ne vidiš ih, ali su oni uvek sa tobom.
Pixabay
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Dok se srednjovekovni junaci svojataju, život ćerke i unuka Đurađa Kastriotića svedoči o pravoslavnoj veri, srpskoj despotskoj lozi i svetosti koja ne pristaje na savremene interpretacije.
U besedi za 29. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas podseća da istinska veličina nastaje kroz poverenje, poslušnost i skromnost pred Stvoriteljem.
Pravoslavci proslavljaju svete mučenike Minu, Ermogena i Evgrafa po starom kalendaru, svetih deset mučenika kritskih po novom. Katolici su u Četvrtoj nedelji Adventa, dok Jevreji i muslimani dan posvećuju redovnim molitvama.
Ajeti sure Abese 80:24–32 otkrivajući kako Božja briga i prirodni ciklusi oblikuju naš život i svet oko nas.
Sva trojica su pogubljenja mačem.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Grešimo kada poverenje poklanjamo ljudima olako, vođeni spoljašnjim utiscima, dopadljivošću ili prividnom bliskošću.
Jeroshimonah Mihailo Pitkevič upozorava da previše poznanstava iscrpljuje dušu i objašnjava zašto pažljivo biranje s kim delimo srce može biti ključ istinske ravnoteže i duhovnog zdravlja.
Onaj ko želi da sačuva mir u duši, mora naučiti da se udalji od svake nečiste reči i da sačuva svoje srce od otrova podsmeha.
Prijatelji su porodica koju sami biramo.
U besedi za 29. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas podseća da istinska veličina nastaje kroz poverenje, poslušnost i skromnost pred Stvoriteljem.
Pouka jednog od najvećih duhovnika 20. veka pokazuje kako kratka molitva, čitanje Svetog pisma i samoposmatranje mogu ojačati moralnu snagu i održati veru čak i kada svet preti da nas slomi.
Novinarka i autorka dokumentarnog filma o Svetoj Mariji Gatčinskoj, Jelena Mićić, u svojoj kolumni daje promišljen osvrt na televizijsku priču o padu Krajine i sudbini jednog čoveka, u kojoj izdaja i vaskrsenje postaju pitanja lične odgovornosti, a ne kolektivnih parola.
Strah, sumnja i lična pobožnost sudaraju se u pitanju koje mnogi nose oko vrata, a ne izgovaraju naglas - protojerej Vladimir Dolgih objašnjava gde prestaje vera, a počinje zabluda.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti Nikolaj Žički nas uči da osmeh, bez zlobe, može biti odgovor na podsmeh. Jer neznanju priliči podsmeh, a znanju osmeh.
Božićno pojanje u dvorani „Lisinski“ najavljeno je kao praznični susret vere i muzike, ali se ubrzo otkrilo da iza događaja stoji projekat vezan za obnovu tzv. Hrvatske pravoslavne crkve – ideje koja ponovo otvara pitanje sudbine Srba, Crkve i istorijskog pamćenja.
Pogled koji je obojen sumnjom, osudom i nepoverenjem često ne govori toliko o onome koga gledamo, koliko o stanju sopstvenog srca.
Ukrasi su osvećeni, pa samim tim, s njima treba postupati kao i sa svim svetim stvarima, objašnjava teolog.
