IME KOJE NOSIMO MOŽE DA BUDE BLAGOSLOV, ALI I RANA: Sveštenik objašnjava zašto su naši preci pažljivo birali kako će zvati dete

Ime je jedna od prvih stvari koje čovek dobije na ovom svetu, a poslednja koju drugi izgovaraju nad njegovim grobom. U nekoliko slogova, često sasvim tihih i svakodnevnih izraza, stane čitava priča o poreklu, ljubavi, veri, nadi i identitetu. U hrišćanskoj tradiciji ime nikada nije bilo tek praktična oznaka po kojoj se ljudi međusobno razlikuju. Ono je mnogo više od toga – znak ličnosti, duhovni pečat i, kako su verovali Sveti Oci, nešto što dotiče samu tajnu čovekovog postojanja.

Tajna koju ime nosi od početka

Protojerej Stiven Frimen upravo na toj misli zasniva svoje duboko promišljanje o imenima, upozoravajući da je davanje imena detetu „zastrašujuće ozbiljna stvar”. U vremenu kada roditelji često biraju imena prema trendovima, zvuku ili popularnosti na društvenim mrežama, njegove reči vraćaju pažnju na nešto što je hrišćanstvo vekovima znalo – da ime nije slučajno.

- Davanje imena detetu zastrašujuće je ozbiljna stvar, dati nekome ime koje će nositi čitavog života. Postoje kulture u kojima čovek ima dva imena: jedno za javnost, a drugo koje je tajno. To govori o sili koja je sadržana u imenu - kaže otac Stiven, sveštenik Pravoslavne crkve u Americi.

Ta sila imena jasno se vidi već na prvim stranicama Svetog pisma. Gotovo da nema važnije biblijske priče u kojoj ime nema posebno značenje. Avram postaje Avraam, Simon postaje Petar, Savle postaje Pavle. Promena imena označava promenu čoveka. Ime u Bibliji nije etiketa, nego otkrivanje unutrašnje istine ličnosti.

Otac Stiven podseća da čak i Mojsije, kada stoji pred Kupinom koja gori, prvo pita Boga za Njegovo ime. Upravo tu se vidi koliko je za drevnog čoveka ime bilo sveto i neodvojivo od samog bića onoga ko ga nosi. Zato su Jevreji Božije ime izgovarali sa strahopoštovanjem, zamenjujući ga izrazima „Adonaj” ili „Ha-Šem”.

Foto: Magnific

 

- Savremeni svet ne pridaje veliki značaj imenima. Savremene filozofije uglavnom nas uče da su imena samo reči i da nemaju stvarnu vezu sa onim što označavaju. Takav stav u velikoj meri objašnjava koliko lako razbacujemo reči - upozorava protojerej.

Možda upravo zato današnji čovek često zaboravlja koliko reči mogu da povrede. Jedna uvreda izgovorena uz nečije ime ume da ostane u čoveku decenijama. Jednako tako, ime izgovoreno sa ljubavlju može da bude uteha koju čovek nosi čitav život. Hrišćanstvo zato ne odvaja čoveka od njegovog imena. Ono ga vidi kao deo njegove ličnosti.

Kada ime postaje molitva

Posebno je značajno što Crkva od najranijih vremena imenu daje liturgijski i svetotajinski karakter. Dete dobija ime u posebnom crkvenom činu, čovek koji pristupa veri dobija ime svetitelja, monah pri postrigu prima novo ime, a čak ni ikona nije završena dok na njoj nije ispisano ime svetoga.

- Imena su važna. Dete imenujemo u Crkvi posebnim činom. Oni koji pristupaju Crkvi dobijaju ime nekog svetitelja. Monah pri postrigu dobija novo ime. Ikona se ne smatra dovršenom dok na njoj nije ispisano ime. Zaista, ime je sveto koliko i sama ikona - kaže otac Stiven.

Upravo zato je kroz vekove među pravoslavnim hrišćanima postojala posebna pažnja pri izboru imena za dete. Nije bilo nevažno po kome je dete dobilo ime, kog svetitelja će imati kao zaštitnika i kakvu će duhovnu poruku to ime nositi kroz život. Roditelji nisu birali samo lepo ime, već i duhovni uzor.

Otac Stiven ide još dalje i podseća na jednu duboku hrišćansku misao – da čovekovo konačno ime tek dolazi. U Otkrivenju se govori o „novom imenu” koje će biti dato onome koji se spase, imenu koje „niko ne zna osim onoga koji ga prima”. Ta misao otkriva da čovek ni ovde na zemlji nije do kraja otkrio ko je.

Ime koje tek dolazi

- Verujem da to novo ime već prebiva u nama. Ono imenuje ‘istinu našeg ličnog postojanja’, koje je po obrazu Hristovom. Kada budemo videli Hrista ‘kakav jeste’, tada ćemo videti i sebe ‘onakve kakvi zaista jesmo’. Ta stvarnost je toliko velika da će zahtevati novo ime - navodi on.

U tim rečima krije se možda i najdublji odgovor na pitanje zašto je važno kakvo ime nosimo. Jer ime nije samo način da nas neko dozove preko ulice ili upiše u dokumenta. Ono postaje deo našeg identiteta, deo načina na koji doživljavamo sebe i kako nas drugi pamte.

Foto: Magnific

 

Nije slučajno ni to što hrišćanstvo sa tolikim strahopoštovanjem govori o imenu Isusovom. Sam Bog, postavši čovek, prima ljudsko ime. Time, kako kaže otac Stiven, prihvata i ranjivost koju svako ljudsko ime nosi.

- To što je Bog, primivši telo od Djeve, prihvatio i ljudsko ime, predstavlja duboko snishođenje, jer Bog time prihvata i ranjivost koju sva naša imena dele.

Zato su naši preci pažljivo birali kako će nazvati dete. Znali su da ime nije prolazna moda. Ono čoveka prati kroz detinjstvo, mladost, brak, starost, kroz molitve i sećanja drugih ljudi. Neka imena postanu sinonim za dobrotu, neka za žrtvu, neka za svetost. A neka ostanu zauvek opomena.

Na kraju svog promišljanja, otac Stiven ostavlja gotovo nežnu sliku: dva mlada čoveka koja pred san izgovaraju različita imena Hristova, nalazeći utehu i mir u samom prizivanju Gospoda. U toj jednostavnoj uspomeni sabrana je čitava hrišćanska tajna imena – da ono što izgovaramo ulazi u naše srce i oblikuje ga.

- Neka ime Isusovo uvek bude na našim usnama i u našim srcima! - zaključuje otac Stiven.

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara