ZBOG MOJIH IKONA TROJE NORVEŽANA JE PREŠLO U PRAVOSLAVLJE: Ikonopisac Danilo Ivanović za portal Religija.rs otkriva tajne ikonopisanja

Pred ikonom Svetog Jovana, u porodičnom domu u Foči, Danilo Dača Ivanović je još kao dete prvi put osetio koliko su u njegovom životu bliski molitva i slika. Dedin primer molitve, svakodnevni trenuci pred ikonom i kasniji susreti sa velikim delima pravoslavne ikonografije ostavili su trag koji će kasnije usmeriti njegov umetnički put. Kako kaže, ikonopis nije slikarska veština, već odgovoran poziv i način da se kroz lik, boju i svetlost sačuva i prenese vekovna crkvena tradicija.

Danilo Dača Ivanović, akademski slikar i ikonopisac, rođen je 1953. godine u Foči. Nakon školovanja i usavršavanja u oblasti starih slikarskih tehnika, posebno se posvetio ikonopisu. Početkom devedesetih godina odlazi u Norvešku, gde nastavlja umetnički rad, izlaže svoja dela i predaje ikonopis. Svojim stvaralaštvom približio je pravoslavnu ikonografiju ljudima različitih kultura, a posebno mesto u njegovom radu zauzimaju ikone nastale u duhu vizantijske tradicije.

- Na likovnoj akademiji smo imali jednu oblast, odnosno deo likovnog obrazovanja, to su stare tehnike: mozaik, freskopisanje i ikonopisanje, taj deo vizantijske umetnosti, koja je i dalje kod nas prisutna od Vizantije do danas - kaže Ivanović za portal Religija.rs, objašnjavajući kako je kroz obrazovanje počeo dublje da proučava ikonopis.

Ipak, kako kaže, koreni njegove ljubavi prema ikonama sežu mnogo dalje, do najranijeg detinjstva.

- Sama ideja o ikonopisu je nastala još dok sam bio dete, kada smo u istočnom delu kuće, odnosno sobe, imali ikonu pred kojom se deda svakog dana ujutru i uveče, pre spavanja i pre doručka, molio Bogu. Ne samo on, nego smo svi zajedno stajali ispred ikone Svetog Jovana - prisetio se Ivanović.

Ta ikona, kako kaže, bila je prva slika koju je u životu ugledao, ali ne samo kao umetnički predmet već i kao deo porodične molitve i svakodnevnog života.

- To je bila prva slika koju sam ikada video, a kasnije sam, kroz školovanje i odlaske u crkvu sa dedom, babom, mamom i tatom, u našoj crkvi Svetog Nikole u Foči video prave ikone, pravi ikonostas i umetnička dela velikih majstora - rekao je.

Fotografiju ustupio Danilo Ivanović

 

Sećanja iz detinjstva i porodična tradicija, prema njegovim rečima, ostavili su dubok trag i oblikovali njegov odnos prema veri i umetnosti.

- Teško je poremetiti nešto što je usađeno kroz detinjstvo i kroz gene, ostaje, i kroz tradiciju koju srpski narod ima, koju sam ja imao kao dete, zajedno sa svojim roditeljima, dedom i babom. Mi smo to poštovali, upražnjavali i živeli u tom svetu - kazao je Ivanović.

Vizantijski temelj ikonopisa

Za Danila Daču Ivanovića vizantijska umetnost predstavlja temelj ikonopisa, ali i jedan od najvažnijih oslonaca evropske umetnosti.

- Ikonopis je jedan od temelja i to je osnova. Ako se vratimo kroz istoriju, vidimo da je vizantijska umetnost uticala na sve ostale do 11. veka - rekao je.

Govoreći o razlici između ikonopisa i drugih umetničkih pravaca, Ivanović objašnjava da ikona nema zadatak samo da predstavi ono što je vidljivo, već da čoveka usmeri ka dubljem razmišljanju i molitvenom doživljaju.

- U Vizantiji se slika nešto što je samo jedna osnova za kontemplaciju, a ne da se slika kao što je to Đoto pokušao, da se oseti koža i meso, ovo je kosa, vuna, ovo svila, materijalizam - objasnio je.

Prema njegovim rečima, vizantijska umetnost bila je temelj na kojem su kasnije nastajali različiti umetnički pravci.

- Kako da stavimo krov na kuću ako nemamo temelje? Onda je taj temelj bukvalno bilo to vizantijsko – rekao je Ivanović.

Govoreći o istoriji ikonopisa, podsetio je na značaj Sedmog vaseljenskog sabora u Nikeji i borbu protiv ikonoborstva.

- Onda su Teodor Judit i Jovan Damaskin došli do jedne predstave hrišćanstva na taj način da su vrlo jednostavno ubedili sve ostale da počnu da slikaju ikone i uopšte da počnu da razmišljaju drugačije - rekao je.

Kako objašnjava, tada su postavljeni temelji ikonografskih pravila i načina prikazivanja svetih likova koji su ostali sačuvani kroz vekove.

Fotografiju ustupio Danilo Ivanović

 

Ikona nastaje iz molitve i smirenja

Za razliku od drugih oblika slikarstva, ikonopis zahteva posebnu unutrašnju pripremu. Ivanović svojim učenicima posebno govori o značaju molitve pre početka rada.

- Postoji jedna molitva koju bi trebalo svi da uznedu pre početka slikanja ikone. Ja je dajem svojim učenicima, oni moraju prvo to da pročitaju, da se pomole, da bi mogli sebi da dozvole da krenu da slikaju – rekao je.

Kako kaže, ikonopisac ne bi trebalo da pristupa radu ako je uznemiren ili opterećen svakodnevnim brigama.

- Predlaže se da nikad ne počinjemo da slikamo ikonu, fresku i tako dalje, kada smo uznemireni, kada smo dobili neke loše vesti, da nam drhti ruka - istakao je.

Proces nastanka ikone, prema njegovim rečima, jeste postepeno građenje svetlosti.

- Kako se počinje iz mraka dobijati svetlost, odnosno iz najtamnije podloge gde se crtež ne vidi bukvalno, odatle krećemo da gradimo tu predstavu koju pravimo ili želimo da postignemo - objasnio je.

Za ikonopisca su potrebne velika koncentracija, preciznost i strpljenje.

- Ovde je u pitanju jedna neverovatna koncentracija, i mentalna i fizička. Potezi moraju biti savršeno precizni - rekao je Ivanović.

 

Ikonopis koji je ljude približio pravoslavlju

Važan deo umetničkog puta Danila Dače Ivanovića vezan je za period kada je u Norveškoj podučavao ikonopis i upoznavao ljude sa pravoslavnom ikonografskom tradicijom.

Govoreći o susretu Norvežana sa ikonama, Ivanović je istakao da mnogi od njih ranije nisu imali priliku da upoznaju njihovo značenje u pravoslavnom životu.

- Oni ne znaju šta je ikona i koliko ona nama znači, koliko je ona osnova za naše molitve - rekao je.

Kako je objasnio, interesovanje za ikonopis raslo je nakon njegovih izložbi i časova koje je držao.

- Pokušali su preko mene i akademije na kojoj sam davao časove ikonopisanja da izraze želju i prijavljivali su se. Čuli bi jedni od drugih. Ja to nikad nisam reklamirao, ali posle moje prve izložbe interesovanje je poraslo - ispričao je.

Govoreći o ljudima koji su se kroz susret sa ikonopisom približili pravoslavlju, Ivanović je posvedočio:

- Reći ću da je troje od tih Norvežana prešlo na pravoslavlje!

Odgovornost ikonopisca

Govoreći o ulozi ikonopisca, Ivanović naglašava da ikona nije mesto za ličnu promociju umetnika.

- Istina je, ikone se ne potpisuju. Zbog toga i ne znamo kroz vekove ko je šta naslikao. Niko se nije potpisivao, samo je radio to što mu je određeno ili naručeno - rekao je.

Ipak, on na svojim delima ostavlja diskretan trag o autorstvu.

- Ja negde u pozadini svojih ikona stavim jedan moj logo, koji je ćirilični, naravno, i obeležim da sam to ja radio - objasnio je.

Kako kaže, nije presudno ko slika ikonu, već sa kakvom joj posvećenošću pristupa.

- Ne mora da bude religiozan neko ko želi da slika ikonu, ali mora maksimalno da se posveti tome da je izobrazi do perfekcije, koliko je u njegovoj moći - rekao je.

Fotografiju ustupio Danilo Ivanović

 

Posebno mesto u njegovom sećanju zauzima trenutak kada je u crkvi u Foči osveštan kao ikonopisac.

- Ja sam dobio blagoslov ovde u crkvi u Foči od oca Danila Crnogorca i Ranka Bilica. Na jedan veliki praznik dobio sam od njih zadatak da naslikam Svetog Jovana i ja sam to uradio. Prvo sam ja osveštan kao ikonopisac, posle je i ta ikona osveštana, a onda je ta ikona krenula kroz masu koja je celivala i taj neki momenat sam mislio da lebdim - prisetio se.

Taj osećaj, kako dodaje, prati ga svaki put kada počne da slika ikonu.

- To je jedna posebna odgovornost da postigneš to što se od tebe očekuje - rekao je Danilo Dača Ivanović.

Za njega ikonopis ostaje spoj umetnosti, vere i tradicije, ali pre svega odgovoran poziv kojim se čuva i prenosi vekovna pravoslavna ikonografska baština.

BONUS VIDEO

 

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara