U trenucima tuge porodica često ne zna kako da postupi. Sveštenici podsećaju na značaj molitve i dostojanstvenog oproštaja, uz redosled koraka koji se preporučuje nakon upokojenja.
Gubitak člana porodice jedan je od najtežih trenutaka kroz koje čovek može da prođe. Suočeni sa bolom i velikom prazninom, najbliži često ne znaju šta prvo treba da urade, kome da se obrate i kako da postupe, što je potpuno razumljivo u trenucima tuge i šoka. Pravoslavna crkva podseća da upokojenje nije konačan kraj, već privremeni rastanak do vaskrsenja, a sveštenici u tim trenucima preporučuju dostojanstven redosled postupaka.
Kada neko premine u domu, porodica se suočava sa velikim bolom, ali i brojnim praktičnim pitanjima. U prvim trenucima tuga često nadvlada sposobnost da se razmišlja mirno i sabrano, pa je prirodno da se najbliži osećaju zbunjeno i nesigurno.
Pravoslavna crkva uči da smrt nije kraj čovekovog postojanja, već privremeni rastanak do budućeg susreta u Carstvu Božjem. Zato se prema upokojenju pristupa sa molitvom, poštovanjem i nadom u vaskrsenje.
Crkva se ne bavi običajima koji su se kroz vekove razvijali u narodu, ali u trenucima kada porodica izgubi svog najbližeg, sveštenici preporučuju određeni red postupanja kako bi se pokojnik ispratio mirno i dostojanstveno. Redosled koji se najčešće savetuje opisan je i na sajtu Svetosavlje.org.
Kada se čovek približava kraju života i kada počne odvajanje duše od tela, pali se sveća koja se stavlja iznad njegove glave ili mu se daje u ruke. Prema ovom opisu, sveću pali najbliži član porodice. Dete pali roditelju, sin ili kćerka ocu ili majci, a drugi srodnici osobi koja im je bila najbliža.
Onaj koji pali sveću najpre se prekrsti, celiva sveću, zapali je i izgovori:
„Za pokoj duše moga (kaže srodstvo i ime). Bog da mu dušu prosti.“
Ostali prisutni tiho ponavljaju: „Bog da mu dušu prosti“ i krste se.
Sveća i njena svetlost u pravoslavnoj veri imaju posebno značenje. One podsećaju na Hrista kao svetlost sveta i simbolizuju veru da Bog vodi dušu čoveka na njenom putu. Paljenje sveće zato nije samo deo tradicije, već izraz molitve i nade.
Nakon što se čovek upokoji, pristupa se pripremi za ukop. Prema tradicionalnom običaju, pokojnik se okupa, obrije ukoliko je muškarac i obuče u odeću namenjenu poslednjem ispraćaju.
Ranije su ovu brigu najčešće preuzimali stariji ljudi iz komšiluka ili članovi zajednice. Muškarca bi pripremao muškarac, a ženu žena. Telo se pažljivo očisti, podseku se nokti, a pokojnik se oblači u odeću koju je često sam pripremio za života.
Nakon toga pokojnik se polaže na prikladno mesto u domu, najčešće u većoj prostoriji, dok se ne pripremi kovčeg.
Prema opisu objavljenom na sajtu Svetosavlje.org, pokojniku se desna ruka stavlja preko leve na grudima, oči se sklapaju, a telo se namešta u dostojanstven položaj. Ruke i noge se, prema narodnom običaju, mogu povezati maramicom, tankim peškirom ili koncem.
U trenucima nakon smrti najvažnije je da porodica ostane sabrana i da se obrati svešteniku, koji može doći u dom, pomoliti se za pokojnika i pomoći porodici savetima o daljim koracima.
Pravoslavna vera podseća da smrt nije konačni kraj, već prelazak u drugačiji oblik postojanja. Zato se hrišćanski odnos prema smrti ne zasniva samo na žalosti zbog rastanka, već i na veri u vaskrsenje i život večni.
U danima tuge, molitva, ljubav i sećanje ostaju najlepši način da se iskaže poštovanje prema onome ko je preminuo i da se sa nadom prihvati tajna ljudskog odlaska iz ovog sveta.
Episkopi Grčke pravoslavne crkve jasno ukazuju da spaljivanje mrtvih nije samo protiv tradicije, već negira teološki smisao života, smrti i nade u Vaskrsenje.
Crkvena tipik u pravoslavlju jasno određuje šta se prema bogoslužbenim knjigama stavlja u kovčeg pokojnika.
Mnogi veruju da se ovim rečima zapravo priziva spokoj za telo koje se vraća zemlji, iz koje je i postalo, ali to nije tako.
U molitvenom prisustvu mitropolita Joanikija, ostroške bratije i brojnih vernika, ispraćen je monah čiji je život bio posvećen Bogu, molitvi i ljubavi prema bližnjima, uz poruku da smrt nije kraj, već prelazak u novi život.
Reči ruskog svetitelja upozoravaju na zamku u koju mnogi upadnu kada su povređeni: umesto da se izbore sa zlom, počnu da ga nose u sebi.
U trenucima tuge porodica često ne zna kako da postupi. Sveštenici podsećaju na značaj molitve i dostojanstvenog oproštaja, uz redosled koraka koji se preporučuje nakon upokojenja.
U opširnom saopštenju Eparhija navodi da su brojni problemi, od odnosa institucija prema Srbima do ugrožavanja crkvenih objekata i prava vernika, doveli do nesigurnosti među srpskom zajednicom na Kosovu i Metohiji.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve Patrijarh Porfirije snimio je uvodne i završne kadrove filma "Sveti Sava", koji donosi svedočenja, prizore svetinja i nepoznate detalje o nasleđu prvog srpskog arhiepiskopa.
Na dan njegovog praznika vernici se sećaju svetitelja koji je kroz molitvu, smirenje i istrajnost osnovao Veliku Lavru na Svetoj Gori i ostavio neizbrisiv trag u istoriji pravoslavnog monaštva.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Reči ruskog svetitelja upozoravaju na zamku u koju mnogi upadnu kada su povređeni: umesto da se izbore sa zlom, počnu da ga nose u sebi.
Sve više ljudi ulazi u veze iz straha od samoće, a ne iz istinske spremnosti da voli. Pouka jednog od najpoštovanijih pravoslavnih svetitelja pokazuje zbog čega ljubav dolazi tek kada prestane da bude odgovor na sopstveni strah.
Od molitve pred polazak do posete drevnim pravoslavnim hramovima širom Evrope, ovaj vodič otkriva kako vernici mogu da sačuvaju duhovnu vezu i tokom najbezbrižnijih dana u godini.
Privedeni Viktorija i Igor tvrdili su da nisu znali da je takav čin zabranjen u nekadašnjoj hrišćanskoj svetinji, dok turske vlasti proveravaju okolnosti događaja i odlučuju o eventualnim daljim merama.
Istoričar Boris Stojkovski i osnivač fondacije Lazarica Aleksandar Avramov svedoče o tragovima pisanog nasleđa ostroškog čudotvorca u vatikanskim arhivima, dok pitanje njihove dostupnosti i dalje nema zvaničan odgovor.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Patlidžan, tikvica, paprika, paradajz i mleveno meso pretvaraju se u neodoljivu musaku sa zapečenim prelivom od jaja i sira, a priprema je jednostavna i idealna za porodičnu trpezu.
Od molitve pred polazak do posete drevnim pravoslavnim hramovima širom Evrope, ovaj vodič otkriva kako vernici mogu da sačuvaju duhovnu vezu i tokom najbezbrižnijih dana u godini.
Privedeni Viktorija i Igor tvrdili su da nisu znali da je takav čin zabranjen u nekadašnjoj hrišćanskoj svetinji, dok turske vlasti proveravaju okolnosti događaja i odlučuju o eventualnim daljim merama.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
