Pravoslavna tradicija ima svoj poredak, a posebno je važno šta se može učiniti odmah nakon upokojenja, gde se čitaju molitve i kada se po pravilu služi opelo.
Za hrišćane smrt nije kraj svega, već prelazak u večni život. Zato sahrana ne treba da bude težak oproštaj od čoveka kojeg više nikada neće biti, već ispraćaj u drugi svet koji posle smrti čeka svakoga od nas. Tokom sahrane najvažnije je da se molimo za dušu upokojenog.
U Simvolu vere, molitvi u kojoj je sadržano ono u šta pravoslavni hrišćani veruju, izgovaramo reči: „Čekam vaskrsenje mrtvih“. To znači da se nadamo i čekamo vaskrsenje mrtvih.
Važno je i to što pravoslavna vera veliku pažnju posvećuje ne samo duši već i telu hrišćanina, jer je telo hram Duha Svetoga: „Tela vaša su hram Svetoga Duha, koji je u vama, kojega imate od Boga, i niste svoji“ (Sveti apostol Pavle, Prva poslanica Korinćanima, 6, 19).
Telo hrišćanina osvećuje se pričešćivanjem prečistim Telom i Krvlju Hrista Spasitelja. Po pravoslavnom učenju, mrtvo i vremenom raspadnuto telo hrišćanina ponovo će oživeti prilikom sveopšteg vaskrsenja mrtvih: „Jer treba ovo raspadljivo da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost“ (Sveti apostol Pavle, Prva poslanica Korinćanima, 15, 53). Zato je za hrišćane važno i pripremanje tela za pogreb.
Šta se radi nakon smrti kod kuće ili u bolnici?
Ako je čovek preminuo kod kuće i za to postoje mogućnosti, telo se pere vodom uz čitanje molitve: „Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni, pomiluj nas.“
Neposredno nakon smrti nad telom upokojenog čita se „Posledovanje po ishodu duše od tela“, kao i Psaltir sa molitvama za upokojene. Ako je čovek preminuo van kuće, u bolnici ili na drugom mestu, a njegovo telo je potom odmah prevezeno u mrtvačnicu, molitve se mogu čitati kod kuće. Nakon toga telo se prenosi u hram, gde sveštenik služi opelo. Posle opela, kovčeg sa telom upokojenog predaje se zemlji.
Posle sahrane običaj je da se održi daća. To, međutim, nije crkvena tradicija u užem smislu, već ljudska potreba da se okupe rođaci i prijatelji i da se u molitvenom i dostojanstvenom sećanju pomene upokojeni. Važno je da daća protekne mirno i pobožno.
Kada se služe opelo i obavlja sahrana?
Opelo i sahrana se po pravilu obavljaju trećeg dana nakon smrti, pri čemu se kao prvi dan računa sam dan smrti, bez obzira na vreme kada je nastupila smrt.
U posebnim okolnostima, kao što su ratovi, epidemije i prirodne nepogode, dozvoljeno je da se sahrana obavi i ranije. U savremenoj praksi, zbog načina rada državnih i zdravstvenih ustanova, često se događa da sahrana mora da bude obavljena nakon trećeg dana. U tome nema ničeg strašnog i to ni na koji način ne utiče na posmrtni udes upokojenog. Opelo se ne služi na prvi dan Vaskrsa i na dan praznika Rođenja Hristovog do večernje službe.
Govoreći nad odrom upokojene monahinje, arhiepiskop šumadijski podsetio je na njen podvig, šest i po decenija provedenih u monaškom činu i pozvao okupljene na molitvu, pokajanje i pripremu za susret sa Gospodom.
Otac Petar služio je trinaest godina pri Sabornoj crkvi Svetih apostola Petra i Pavla, a vest o njegovom upokojenju posebno je potresla nekadašnje parohijane koji su ga poznavali kao bliskog i poštovanog sveštenika.
Neka od najpoznatijih pravila vezanih za sahranu i period žalosti nemaju nikakvo hrišćansko uporište, a stručnjaci upozoravaju da sujeverje može dodatno otežati proces prihvatanja gubitka.
Pravoslavna tradicija ima svoj poredak, a posebno je važno šta se može učiniti odmah nakon upokojenja, gde se čitaju molitve i kada se po pravilu služi opelo.
Iako zvona najčešće povezujemo sa pozivom na bogosluženje, ona se oglašavaju i kada parohiju treba obavestiti o nečijem upokojenju, a način zvonjave tada nosi poruku koju su vernici nekada veoma dobro umeli da prepoznaju.
Savet ruskog svetitelja posebno dobija na težini onda kada molitve ne donose odgovor koji očekujemo, a pred čovekom ostane samo da sačuva poverenje u Boga i zahvalnost čak i usred iskušenja.
Proslava je počela večernjim bogosluženjem i promocijom spomen-knjige, nastavljena svečanom liturgijom i obraćanjima arhijereja, a završena koncertom ansambla Fenički biseri pred punom dvoranom Kulturnog centra u Baru.
Sabrat Osovice upokojio se svega nekoliko sati nakon što je služio Svetu božanstvenu liturgiju, a njegov monaški i sveštenički put bio je neraskidivo vezan za ovu svetinju.
U svetinji kod Priboja mitropolit mileševski služio je Svetu zaupokojenu Liturgiju i monaško opelo, a potom besedio o tihom podvigu, smirenju i putu jedne sluškinje Božije koja je dane provodila daleko od zemaljske slave.
Iako zvona najčešće povezujemo sa pozivom na bogosluženje, ona se oglašavaju i kada parohiju treba obavestiti o nečijem upokojenju, a način zvonjave tada nosi poruku koju su vernici nekada veoma dobro umeli da prepoznaju.
Savet ruskog svetitelja posebno dobija na težini onda kada molitve ne donose odgovor koji očekujemo, a pred čovekom ostane samo da sačuva poverenje u Boga i zahvalnost čak i usred iskušenja.
U besedi za ponedeljak 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva se zašto je bilo dovoljno svedočanstvo Sina, ali i šta ono govori o njegovom jedinstvu sa Ocem.
Veliki svetitelj našeg vremena objašnjava zašto put ljubavi smatra kraćim i bezbednijim, čak i kada se čovek suočava sa sopstvenim slabostima i iskušenjima.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
U besedi za ponedeljak 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva se zašto je bilo dovoljno svedočanstvo Sina, ali i šta ono govori o njegovom jedinstvu sa Ocem.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog velikomučenika Nikitu po starom kalendaru, dok po novom slave Prepodobnog Haritona Ispovednika. Katolička crkva obeležava Svetog Vjenceslava i Svetog Lovrenca Ruiza. Jevreji obeležavaju treći dan Sukota, a muslimani nemaju veći praznik.
Veliki svetitelj našeg vremena objašnjava zašto put ljubavi smatra kraćim i bezbednijim, čak i kada se čovek suočava sa sopstvenim slabostima i iskušenjima.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
