Opelo i sahrana monahinje Tekle u Manastiru Kalinić
Zašto monah odlazi iz sveta?
U besedi nad odrom monahinje Tekle, arhiepiskop Jovan govorio je i o samoj suštini monaštva. Prema njegovim rečima, monah ne odlazi iz sveta zato što prezire ljude i život koji im je Bog dao. On se povlači kako bi se molio, a njegovom molitvom svet i dalje ostaje prisutan u njegovom srcu.
Monaški život, naglasio je, nije bekstvo od odgovornosti, već poseban oblik služenja Bogu i Crkvi.
- Monah, šta je njegovo zanimanje? I ne samo monah, monahinja, nego i svakog hrišćanina? Molitva. To treba da bude hrišćansko zanimanje.
Govoreći o monaškom podvigu, posebno je istakao poslušnost i smirenje. U pravoslavnoj duhovnosti upravo se smirenje smatra temeljem na kojem se grade druge vrline, dok se gordost prepoznaje kao jedan od korena greha.
Zato je, podsetio je, monaški život neraskidivo povezan sa odricanjem od sopstvene volje, molitvom, poslušnošću, pokajanjem i nastojanjem da čovek svoj život usmeri ka Hristu.
"Molitvom čovek prestaje da bude biće za smrt, a postaje biće za večnost"
Jedna od najupečatljivijih misli iz besede odnosila se upravo na molitvu. Vladika Jovan je podsetio na reči jednog svetog oca prema kojima čovek kroz molitvu prestaje da bude „biće za smrt“, već postaje „biće za večnost“.
U tome je, kako je objasnio, sadržana i suština hrišćanskog pogleda na život i smrt.
Čovek ne treba da zaboravi da je njegov zemaljski život prolazan, ali to sećanje ne vodi očajanju. Naprotiv, ono bi trebalo da ga podstakne da drugačije živi: sa više smirenja, ljubavi, praštanja i odgovornosti prema drugome.
Zato je opelo monahinji Tekli postalo i svojevrsni poziv živima.
- Ona je danas došla pred Gospoda, sutra ću ja, prekosutra će drugi. To nikada ne smemo da smetnemo sa uma.
Priča o svetitelju koji je saznao da mu jedan greh još nije oprošten
U svojoj besedi vladika je ispričao i potresnu priču o jednom svetitelju iz XVI veka, episkopu koji je tokom života molio svoju duhovnu decu i narod da se mole Bogu da mu otkrije da li su mu gresi oprošteni.
Prema priči koju je izneo, nakon njegove smrti, kada su već pripremili opelo i grob, episkop je ponovo oživeo. Na pitanje šta se dogodilo, ispričao je da je izašao pred Božiji sud i čuo glas Gospodnji. Saznao je da su mu svi gresi oprošteni osim jednog: što je jednog nedostojnog rukopoložio.
Vratio se među žive sa porukom da se moli i popravi ono što je bilo pogrešno, a potom je, kako je vladika ispričao, ponovo preminuo. Ova priča poslužila je arhiepiskopu Jovanu da okupljene podseti na jednu od ključnih tema hrišćanskog života: pitanje pokajanja i oproštaja grehova.
- Pokajanje nije nešto što ću ja sada izgovoriti, pokajanje je proces koji traje od momenta dolaska na ovaj svet, pa sve do odlaska sa ovog sveta.
"Da se molimo da i ona sada nama oprosti"
Na kraju besede, arhiepiskop Jovan pozvao je prisutne da se mole za dušu monahinje Tekle, ali i da od nje zatraže oproštaj ukoliko su se prema njoj nekada ogrešili.
To je jedna od posebnosti pravoslavnog opela: Crkva se moli za upokojenog, ali se istovremeno i živi suočavaju sa sopstvenom smrtnošću, grešnošću i potrebom za pomirenjem.
- Ne može čovek živeti pored drugoga, a da se ne ogreši. Zamolimo je, jer nam ona svima danas sigurno prašta, pa oprostimo i mi njoj, molimo se za njenu dušu, za njeno spasenje, a i za svoje spasenje.
Opelo monahinji Tekli tako je u Kaleniću bilo više od poslednjeg oproštaja od jedne monahinje. Bilo je to podsećanje na njenih šest i po decenija provedenih u monaškom činu, ali i na ono što pravoslavna vera vidi kao krajnji cilj ljudskog života: susret sa Hristom i život u Carstvu nebeskom.
Na kraju, arhiepiskop Jovan uputio je molitvu za njenu dušu:
- Neka Gospod upokoji dušu monahinje Tekle. Bog da joj dušu prosti i podari Carstvo nebesko.
Otac Makarije je 2000. godine pristupio bratstvu drevne hercegovačke svetinje i više od dve i po decenije proveo u molitvi, poslušanju i tihom služenju Bogu, noseći sa verom dugo i teško životno iskušenje bolesti.
Protojerej Mihail Bregvadze tvrdi da je odluka povezana sa okolnostima smrti, dok majka pokojnice odbacuje njegove navode i traži da se ne iznose nepotvrđene tvrdnje o ovoj porodičnoj tragediji.
Gradimir Stanić ostavio je dubok trag u crkvenom izdavaštvu i saradnji sa najznačajnijim srpskim duhovnicima, a iza njega su ostala brojna izdanja posvećena veri, predanju i kulturnom nasleđu.
U svetinji kod Priboja mitropolit mileševski služio je Svetu zaupokojenu Liturgiju i monaško opelo, a potom besedio o tihom podvigu, smirenju i putu jedne sluškinje Božije koja je dane provodila daleko od zemaljske slave.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
