Neka od najpoznatijih pravila vezanih za sahranu i period žalosti nemaju nikakvo hrišćansko uporište, a stručnjaci upozoravaju da sujeverje može dodatno otežati proces prihvatanja gubitka.
Smrt bliskog čoveka uvek je velika tragedija i težak gubitak. Reakcija na smrt ponekad je toliko snažna da može ozbiljno opteretiti našu psihu. Tada se aktiviraju procesi koje psihologija naziva odbrambenim mehanizmima, čija je uloga da ublaže nepodnošljiva osećanja.
To, na primer, može biti potiskivanje, kada se nepodnošljiva informacija uklanja iz svesti, a bolna osećanja potiskuju; poricanje, kada čovek odbija da prihvati ono što se dogodilo; ili regresija, kada se vraća na ranije obrasce ponašanja i pokušava da problem reši najlakšim putem, na primer, tako što zaspi kako bi izbegao suočavanje sa tugom. Postoje i drugi oblici psihološke odbrane.
Posle izvesnog vremena čovek se, po pravilu, vraća prirodnom procesu suočavanja sa gubitkom. Međutim, ukoliko se iskrivljena slika stvarnosti učvrsti, mogu nastati ozbiljnije teškoće i tada je potrebna pomoć psihologa.
Posle smrti voljene osobe nastupa duboka tuga, koja se ispoljava kroz žalost, plač, snažne i neuobičajene emocije, stalne misli o pokojniku i sećanja na njega, a ponekad i kroz telesne poremećaje. Spoljašnji izraz tuge naziva se žalost. U različitim kulturama ona traje različito dugo i prati je niz običaja.
Takvi postupci imaju važnu ulogu: pomažu čoveku da se suoči sa gubitkom, prihvati ono što se dogodilo i postepeno pronađe novi način odnosa prema uspomeni na pokojnika. Istovremeno, određeni običaji daju strukturu periodu u kojem čovek često oseća unutrašnju prazninu i izgubljenost.
Vremenom akutna tuga prelazi u stanje u kojem se gubitak integriše u čovekovo životno iskustvo. Uspomene na pokojnika tada više ne zaokupljaju svu pažnju, čovek ponovo može da radi, da se posveti svakodnevnim obavezama i da nastavi da živi.
Ipak, žalost može biti smislen i lekovit proces, ali može da se pretvori i u niz besmislenih i haotičnih postupaka čija svrha nije prihvatanje gubitka, već odvraćanje pažnje od njega.
U pravoslavlju su smrt i pogrebni običaji prožeti verom u večni život, nadom u spasenje duše pokojnika i očekivanjem susreta sa njim u Carstvu Božijem. Pravoslavna crkva uvek ističe da je najvažnije što tokom žalosti možemo učiniti za pokojnika molitva za njegovu dušu.
Hrišćanstvo veliku pažnju posvećuje i telu, jer je ono „hram Duha Svetoga“. Jedan od temelja hrišćanske vere jeste i vera u vaskrsenje mrtvih, odnosno u to da će telo, koje se posle smrti raspada, vaskrsnuti i biti preobraženo.
Crkveni pogrebni poredak obuhvata pripremu tela za sahranu, opelo, bogoslužbeni čin kojim Crkva ispraća pokojnika u večni život, oproštaj i polaganje tela u zemlju. Posle sahrane obično se priređuje pomen. U pravoslavnoj tradiciji posebna pažnja posvećuje se trećem, devetom i četrdesetom danu, kada se za pokojnika služi parastos.
Sve to proizlazi iz crkvenog učenja o smrti i životu posle smrti, kao i iz vere u Boga pred kojim su svi živi. Kako Gospod kaže u Jevanđelju: „On nije Bog mrtvih, nego Bog živih“ (Mk 12, 27).
Zato se u žalosti ne radi samo o tome da se čovek zaokupi određenim postupcima. Crkveni obredi pružaju mu duhovnu utehu, pomažu da pronađe smisao i daju snagu da podnese gubitak.
Sasvim suprotno dejstvo imaju različita narodna verovanja i sujeverja vezana za smrt i sahranu. Recimo, postoje verovanja da treba prekriti ogledala, zaustaviti satove, ne prati veš i ne čistiti kuću do sahrane, a zatim, odmah po iznošenju kovčega, oprati sve podove; da ne treba preći ulicu ispred pogrebne povorke; ili da se na pomenu smeju koristiti samo kašike, a nikako noževi i viljuške. Spisak ovakvih verovanja je gotovo beskrajan.
Pravoslavni portal Foma navodi da pridržavanje takvih pravila može produžiti stanje psihološke odbrane i otežati prirodan proces žalosti. U težim slučajevima može doprineti razvoju patoloških oblika tugovanja, kao što su produžena, hronična, odložena ili potisnuta tuga.
Takvo mehaničko pridržavanje sujevernih pravila udaljava čoveka i od onoga što je u središtu hrišćanskog odnosa prema pokojniku. Umesto molitve i poverenja u Boga, pažnja se usmerava na predmete, postupke i navodna pravila koja sama po sebi nemaju nikakvu duhovnu moć.
Za pokojnika možemo učiniti mnogo više: moliti se za njegovu dušu, činiti milostinju u njegov spomen i živeti u veri u večni život i vaskrsenje mrtvih. A ogledala, noževe i viljuške treba jednostavno ostaviti na miru.
Takva sujeverja nemaju ništa zajedničko sa hrišćanskom verom, a mogu da naškode upravo onima koji ih slede. Ona ne pomažu čoveku da prihvati smrt i prođe kroz žalost, već mu odvlače pažnju na sporedne stvari. Kada se završe sve obaveze oko sahrane, potisnuta tuga može ponovo da se pojavi punom snagom, još teža upravo zato što se čovek njome ranije nije stvarno suočio.
BONUS VIDEO
Zašto ljudi vole da traže znakove u snovima, datumima i običajima, gde se nalazi granica između simbola i sujeverja i zbog čega Crkva upozorava da svetinje ne mogu biti "magijska zaštita".
Nastajali bez autora i plana, oblikovani kroz vekove straha, vere i svakodnevice, običaji su preživeli čak i onda kada su njihova prvobitna značenja nestala.
U trenucima tuge porodica često ne zna kako da postupi. Sveštenici podsećaju na značaj molitve i dostojanstvenog oproštaja, uz redosled koraka koji se preporučuje nakon upokojenja.
Paroh budvanski upozorava da, umesto na „kazne“ i zabrane, pažnju treba usmeriti na podvig svetiteljke koja je, uprkos stradanjima, nepokolebivo ispovedala Hrista i svojom verom mnoge privela hrišćanstvu.
Neka od najpoznatijih pravila vezanih za sahranu i period žalosti nemaju nikakvo hrišćansko uporište, a stručnjaci upozoravaju da sujeverje može dodatno otežati proces prihvatanja gubitka.
U besedi za sredu 15. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički povezuje Isaijino proročanstvo sa Ovaploćenjem i objašnjava kako se kroz Gospoda Isusa Hrista prepoznaje Onaj koji je govorio kroz proroke.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Pimena Velikog i Sabor srpskih svetitelja po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležavaju Sveti i pravedni Joakim i Ana i drugi svetitelji. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Petra Klavera, dok Jevreji i muslimani nemaju veliki praznik.
Pouka kiparskog arhijereja govori o takvim trenucima: rasejanost, umor i osećaj da ništa ne dobijamo dok stojimo u hramu lako postanu opravdanje za ostanak kod kuće.
Mitropolit budimljansko-nikšićki besedio je o nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske tokom pomena u Pivskom manastiru, što je ponovo otvorilo pitanje granica crkvene besede i verskih sloboda u Crnoj Gori.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Za našu Crkvu, za obred sahrane, uz opelo, potrebni su jedino sveća, žito i vino.
U besedi za sredu 15. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički povezuje Isaijino proročanstvo sa Ovaploćenjem i objašnjava kako se kroz Gospoda Isusa Hrista prepoznaje Onaj koji je govorio kroz proroke.
Pouka kiparskog arhijereja govori o takvim trenucima: rasejanost, umor i osećaj da ništa ne dobijamo dok stojimo u hramu lako postanu opravdanje za ostanak kod kuće.
Od drevne tradicije do savremenog umetničkog izraza, u Galeriji Kolarčeve zadužbine susreću se različite škole, tehnike i poetike.
Ikone su vidljivi, opipljivi prozor u duhovni svet i sredstvo komunikacije sa Bogom i svetiteljima.
Od drevne tradicije do savremenog umetničkog izraza, u Galeriji Kolarčeve zadužbine susreću se različite škole, tehnike i poetike.
Ikone su vidljivi, opipljivi prozor u duhovni svet i sredstvo komunikacije sa Bogom i svetiteljima.
Udaljavanje od Crkve je veoma opasno po čoveka.
Prošlost čoveku nije data da je iznova živi.
Ikone su vidljivi, opipljivi prozor u duhovni svet i sredstvo komunikacije sa Bogom i svetiteljima.
Na prvi pogled deluju gotovo isto, ali se iza ova dva pojma kriju različiti odgovori na jedno od najvećih pitanja čoveka: šta možemo da znamo o Bogu?
Imam iz Bujanovca, koji gotovo tri decenije predvodi romsku muslimansku zajednicu, biće zadužen za vernike u Srbiji i dijaspori.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
