GDE PRESTAJE VERA, A POČINJE SUJEVERJE: Crkva upozorava da i mnogi koji redovno odlaze u hramove upadaju u zamke praznoverja

Praznoverje je jedan od najosetljivijih pojmova kada se govori o odnosu narodne religioznosti i crkvenog učenja. U svakodnevnom govoru ova reč često se koristi za sve ono što odstupa od zvaničnog crkvenog tumačenja, ali razlika između običaja, simbolike i praznoverja nije uvek jednostavna ni jasna.

U crkvenoj tradiciji praznoverje se najčešće definiše kao verovanje da određene radnje, predmeti ili znakovi imaju samostalnu moć da utiču na sudbinu čoveka, nezavisno od Boga i duhovnog života. Problem nije u običaju kao takvom, već u pripisivanju "magijske" moći nečemu što ne pripada sferi vere.

Narodna praksa, međutim, često ne pravi tako strogu razliku. Mnogi običaji nastali iz potrebe da se život objasni i uredi vremenom su poprimili oblik verovanja u „znake“. Tako se razvila mreža tumačenja koja se prenosi usmeno, bez formalnog učenja.

shutterstock.com/Klavdiia Arziukova

 

Kada običaj preraste u verovanje koje nema uporište u veri

Jedan od razloga za nastanak praznoverja jeste ljudska potreba za sigurnošću. U neizvesnosti ljudi traže objašnjenja i obrasce, pa simboličko mišljenje često preuzima ulogu tumačenja sveta. Tako se običaj pretvara u pravilo, a pravilo u verovanje. Sveštenik Andrej Tkačov u svojim besedama često objašnjava da praznoverje nastaje onda kada čovek umesto vere počinje da traži "skrivene mehanizme" koji upravljaju njegovim životom.

Crkva naglašava da vera nije zasnovana na strahu od znakova, već na poverenju u Boga. Zato se verovanje koje duhovni odnos zamenjuje mehaničkim „radnjama za sreću“ smatra odstupanjem od suštine vere. Ipak, granica između običaja i praznoverja nije uvek jasna. Paljenje sveće u crkvi deo je liturgijskog i simboličkog čina, ali ako se shvati kao automatski „garant“ da će se nešto dogoditi, bez ličnog duhovnog odnosa, njegovo značenje se menja.

Jeromonah Ilarion Đurica upozorava:

- Praznoverje se, doduše, katkada potkrada i vernicima. Praznoverje može uzeti potpuno masku pravoslavnog ponašanja. Među nama zapravo ima mnogo praznovernih koji nisu istinski prihvatili trezvenost naše vere. Najlakše je zaluđivati se, s jedne strane, praznoverjem, a mnogo je teže trezvenoumno verovati. Ono se ispoljava tako što se nekim činovima naše svete vere, pre svega čudodejstvima, a pre svega svetim tajnama, pa i svetom božanskom pričešću, daje magijsko značenje i magijska moć.

Na primer, zapravo u magijskom vrzinom kolu nalaze se oni pravoslavni vernici koji se usuđuju da kao duhovni lekari prepisuju određene molitve ili svete tajne, osveštanja ili blagoslovine drugima, svojoj braći pripisujući im određenu čudotvornu moć, ne vodeći računa o duhovnom stanju onoga ko treba da primi neko sveštenodejstvo.“

Zašto ljudi traže znakove tamo gde ih vera ne vidi

Slično je i sa brojnim narodnim verovanjima koja prate svakodnevni život: od tumačenja snova i verovanja u "srećne" i "nesrećne" dane do različitih znakova u prirodi. U crkvenom učenju priroda i događaji nemaju magijsku funkciju, već su deo stvorenog sveta koji smisao ima u odnosu prema Bogu, a ne kao sistem predskazanja.

Etnološki posmatrano, praznoverje se razvija na granici između religije i svakodnevnog iskustva. Ono nije samo „pogrešno verovanje“, već i pokušaj da se nepoznato učini razumljivim, zbog čega predstavlja više kulturni nego isključivo religijski fenomen.

Shutterstock

 

Mnogi elementi koji se danas označavaju kao praznoverje u prošlosti nisu tako doživljavani, već su bili deo šireg simboličkog sistema u kojem su priroda, čovek i duhovni svet posmatrani kao povezani. Tek sa razvojem teološke sistematizacije i obrazovanja jasnije je odvojeno crkveno učenje od narodnih interpretacija.

Crkva praznoverje ne posmatra samo kao pojavu koju treba „iskoreniti“, već i kao nešto što zahteva razumevanje. Iza takvih praksi često stoji želja za zaštitom, nadom ili smirenjem, ali problem nastaje kada se ta želja odvoji od duhovnog sadržaja vere.

Vera traži poverenje, a praznoverje sigurnost u znakovima

Važno je istaći da razlika između vere i praznoverja nije u spoljašnjem obliku radnje, već u njenom smislu. Isti čin može imati različito značenje, u zavisnosti od toga kako se razume i zašto se čini.

Na kraju, odnos između praznoverja i Crkve može se razumeti kao odnos između smisla i zamene za smisao. Vera poziva na lični odnos i razumevanje, dok praznoverje nudi jednostavna pravila za suočavanje sa neizvesnošću. Upravo u tom prostoru između njih odvija se svakodnevni duhovni život mnogih ljudi.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara