Društvene mreže, pa i neki sajtovi, puni su „pravila“ koja se predstavljaju kao pravoslavna tradicija. Otkud toliko zabrana, zašto ih ljudi prihvataju kao istinu i šta zapravo poručuje Crkva o postu, praznicima i hrani?
Hrana u narodnoj tradiciji nikada nije bila samo pitanje ishrane. U srpskoj kulturi, kao i u širem pravoslavnom okruženju, ona je često nosilac značenja: znak sećanja, pripadnosti, gostoprimstva, ali i duhovnog stava. Kada se posmatra odnos Crkve i narodne tradicije, upravo se u običajima vezanim za hranu najjasnije vidi kako se liturgijsko i svakodnevno prepliću.
U crkvenom učenju hrana ima svoju ulogu u postu i prazniku, ali uvek u kontekstu duhovne discipline. Post nije samo odricanje od mrsne hrane, već pre svega unutrašnji proces: uzdržanje, molitva i smirenje. Međutim, u narodnoj praksi post je često dobio i vrlo konkretna, praktična pravila koja se prenose kao deo tradicije.
Tako su nastale čitave „mape“ dozvoljene i nedozvoljene hrane, koje se razlikuju od kraja do kraja, ali imaju zajednički koren u želji da se život uskladi sa crkvenim kalendarom. U nekim sredinama ta pravila su toliko precizna da se post doživljava gotovo kao kulinarski režim, iako je njegova suština duhovna. U nekim drugim sredinama na određene praznike ne jede se ništa crveno, žuto ili narandžasto. Ima i krajeva u kojima se, prema narodnom verovanju, na određeni praznik ne koristi nož kojim se seče hleb ili povrće.
AI/Gemini
Vremenom su nastale čitave "mape" dozvoljene i nedozvoljene hrane za crkvene praznike, koje se razlikuju od kraja do kraja
Crkva sa takvim zabranama nema nikakve veze, čak im se i protivi. Uprkos tome, one opstaju, a vrlo često oživljavaju i tamo gde ranije nisu postojale, zahvaljujući društvenim mrežama na kojima se poslednjih godina razvija svojevrsni kult različitih zabrana koje lakoverne i maloverne udaljavaju od vere. „Ko svodi post samo na uzdržavanje od hrane, taj sramoti post. Ne posti samo stomak, nego neka poste i oči, i uši, i ruke, i noge i svi udovi našega tela“, rekao je Sveti Jovan Zlatoust.
Kada običaj postane važniji od vere
Posebno mesto u ovoj simbolici hrane zauzimaju praznična jela. Slavski kolač, žito, jaja, hleb i vino nisu samo hrana, već znaci. Slavski kolač, prema crkvenom tumačenju, predstavlja Hrista kao središte zajednice. Žito simbolizuje vaskrsenje i nadu u novi život, dok vino i hleb imaju direktnu vezu sa liturgijskom Euharistijom.
Narodna tradicija je, međutim, ovim simbolima često dodavala dodatna značenja. Tako se žito ponekad tumači i kao simbol „obnove doma“, a određeni način pripreme hrane kao znak blagostanja ili zaštite. U nekim krajevima čak se veruje da način na koji se hrana postavi na sto može uticati na sreću porodice.
Etnološki posmatrano, hrana je oduvek bila centralni deo rituala. Ona je most između materijalnog i duhovnog sveta. Zajednički obrok, posebno u prazničnim danima, nije samo način da se utoli glad, već i čin zajedništva. Upravo zato Crkva naglašava važnost liturgijske trpeze, gde se vernici okupljaju ne samo oko hrane, već oko zajedničke vere.
U narodnoj praksi taj aspekt zajedništva često se proširuje i na šire društvene odnose. Gostoprimstvo se smatra moralnom obavezom, a odbijanje hrane može se tumačiti kao znak udaljenosti ili nepoštovanja. Tako hrana postaje i sredstvo komunikacije.
Slavski kolač i žito nisu samo jelo na stolu
Zanimljivo je da se mnogi običaji vezani za hranu prenose bez jasnog razumevanja njihovog porekla. Na primer, određeni broj jela na trpezi, način lomljenja hleba ili raspored gostiju za stolom - sve to ima simbolička značenja koja nisu prisutna u crkvenim izvorima, ali su duboko ukorenjena u narodnoj svesti.
Crkva u svojim savremenim tumačenjima naglašava da je suština hrane u duhovnom odnosu prema Bogu i bližnjima, a ne u spoljašnjim pravilima. Ipak, ona ne osporava kulturni značaj običaja sve dok oni ne postanu važniji od same suštine vere.
- Stvarni post privodi čoveka smirenju. A u smirenju čovek stiče saznanje da spasenje leži jedino u Bogu, u njegovoj milosti - govorio je blaženopočivši patrijarh Pavle.
Sveštenik Slobodan Lukić: Na ovaj način vera odumire
mitropolija.com
Sveštenik Slobodan Lukić
Na poruke u kojima se za neki praznik tvrdi da se „nikako ne sme raditi ovo ili ono“, da se određenog datuma u crkvenom kalendaru ne sme koristiti nož ili da se ne sme jesti ništa što je crveno, protojerej Slobodan Lukić odgovara:
„Sve te „pouke“ praćene su detaljnim „uputstvima“ o tome šta treba činiti, a šta izbegavati itd. Ovo su samo neki od brojnih primera koji ilustruju odsustvo elementarnog poznavanja pravoslavne vere i načina na koji se ona izražava. Došli smo u stanje da za mnoge hrišćane njihov crkveni, verski život poprima isključivo spoljašnje, površne oblike i tako polako umire. Svođenje bogatstva crkvenog života na površan nivo takođe daje prostor i onima krajnje nedobronamernim prema Crkvi da se nedolično odnose prema nekim elementima crkvene prakse.“
Granica između nasleđa i sujeverja nije uvek jasna
U tom smislu razlika između vere i tradicije ponovo postaje vidljiva. Vera daje smisao, ona govori zašto se nešto radi. Tradicija daje oblik, ona pokazuje kako se nešto radi. Kada se ta dva nivoa razdvoje, dolazi do nesporazuma. Kada se nadopunjuju, nastaje bogata kulturna celina.
Hrana tako ostaje jedan od najtrajnijih mostova između duhovnog i svakodnevnog života. Ona je istovremeno i sećanje i praksa, i znak pripadnosti i način izražavanja vere. U njoj se vidi kako se religijski život ne odvija samo u crkvi, već i za porodičnim stolom, u običnim danima i praznicima koji oblikuju ritam života.
Nekadašnji vojnik i neznabožac tvrdio je da izvršava Božju zapovest kada je podizao kelije u pustom kraju Egipta, a ubrzo su mu počele pristizati hiljade monaha i učenika.
Obeležavanje svetitelja zaštitnika porodice kroz vekove je sačuvalo svoje mesto u životu srpskih porodica, ali su se uz molitvu, slavski kolač i sveću razvili i brojni narodni običaji koji nisu deo crkvenog učenja
Božić, Vaskrs, Bogojavljenje i druge velike praznike prate brojna narodna tumačenja i običaji, ali crkveno učenje njihov smisao vidi u duhovnoj poruci, a ne u predskazanjima.
Sveti velikomučenik Dimitrije ostao je upamćen kao zaštitnik Soluna, ali i kao svetitelj kome se vernici obraćaju u trenucima straha, bolesti i životnih iskušenja.
Hrišćanin je pozvan da svoju savest oblikuje prema Jevanđelju, čak i onda kada ga to udaljava od stavova i načina života koji preovlađuju u njegovom okruženju.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Patrijarh se, zajedno sa prisutnima, pomolio za boljitak naroda, kako bi svi bili u milosti Božijoj. Tom prilikom on je pozvao vernike da se pomole za dušu preminulog protojereja-stavrofora Vojislava Bilbije.
Sveti velikomučenik Dimitrije ostao je upamćen kao zaštitnik Soluna, ali i kao svetitelj kome se vernici obraćaju u trenucima straha, bolesti i životnih iskušenja.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Sveti velikomučenik Dimitrije ostao je upamćen kao zaštitnik Soluna, ali i kao svetitelj kome se vernici obraćaju u trenucima straha, bolesti i životnih iskušenja.
Hrišćanin je pozvan da svoju savest oblikuje prema Jevanđelju, čak i onda kada ga to udaljava od stavova i načina života koji preovlađuju u njegovom okruženju.
Patrijarh se, zajedno sa prisutnima, pomolio za boljitak naroda, kako bi svi bili u milosti Božijoj. Tom prilikom on je pozvao vernike da se pomole za dušu preminulog protojereja-stavrofora Vojislava Bilbije.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Među datumima koje pravoslavni vernici treba da zapamte nalaze se i neke od najpoznatijih srpskih slava, a kraj meseca donosi početak Božićnog posta, zbog čega će poslednja novembarska slavska trpeza biti posna.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News
