Društvene mreže, pa i neki sajtovi, puni su „pravila“ koja se predstavljaju kao pravoslavna tradicija. Otkud toliko zabrana, zašto ih ljudi prihvataju kao istinu i šta zapravo poručuje Crkva o postu, praznicima i hrani?
Hrana u narodnoj tradiciji nikada nije bila samo pitanje ishrane. U srpskoj kulturi, kao i u širem pravoslavnom okruženju, ona je često nosilac značenja: znak sećanja, pripadnosti, gostoprimstva, ali i duhovnog stava. Kada se posmatra odnos Crkve i narodne tradicije, upravo se u običajima vezanim za hranu najjasnije vidi kako se liturgijsko i svakodnevno prepliću.
U crkvenom učenju hrana ima svoju ulogu u postu i prazniku, ali uvek u kontekstu duhovne discipline. Post nije samo odricanje od mrsne hrane, već pre svega unutrašnji proces: uzdržanje, molitva i smirenje. Međutim, u narodnoj praksi post je često dobio i vrlo konkretna, praktična pravila koja se prenose kao deo tradicije.
Tako su nastale čitave „mape“ dozvoljene i nedozvoljene hrane, koje se razlikuju od kraja do kraja, ali imaju zajednički koren u želji da se život uskladi sa crkvenim kalendarom. U nekim sredinama ta pravila su toliko precizna da se post doživljava gotovo kao kulinarski režim, iako je njegova suština duhovna. U nekim drugim sredinama na određene praznike ne jede se ništa crveno, žuto ili narandžasto. Ima i krajeva u kojima se, prema narodnom verovanju, na određeni praznik ne koristi nož kojim se seče hleb ili povrće.
Crkva sa takvim zabranama nema nikakve veze, čak im se i protivi. Uprkos tome, one opstaju, a vrlo često oživljavaju i tamo gde ranije nisu postojale, zahvaljujući društvenim mrežama na kojima se poslednjih godina razvija svojevrsni kult različitih zabrana koje lakoverne i maloverne udaljavaju od vere. „Ko svodi post samo na uzdržavanje od hrane, taj sramoti post. Ne posti samo stomak, nego neka poste i oči, i uši, i ruke, i noge i svi udovi našega tela“, rekao je Sveti Jovan Zlatoust.
Posebno mesto u ovoj simbolici hrane zauzimaju praznična jela. Slavski kolač, žito, jaja, hleb i vino nisu samo hrana, već znaci. Slavski kolač, prema crkvenom tumačenju, predstavlja Hrista kao središte zajednice. Žito simbolizuje vaskrsenje i nadu u novi život, dok vino i hleb imaju direktnu vezu sa liturgijskom Euharistijom.
Narodna tradicija je, međutim, ovim simbolima često dodavala dodatna značenja. Tako se žito ponekad tumači i kao simbol „obnove doma“, a određeni način pripreme hrane kao znak blagostanja ili zaštite. U nekim krajevima čak se veruje da način na koji se hrana postavi na sto može uticati na sreću porodice.
Etnološki posmatrano, hrana je oduvek bila centralni deo rituala. Ona je most između materijalnog i duhovnog sveta. Zajednički obrok, posebno u prazničnim danima, nije samo način da se utoli glad, već i čin zajedništva. Upravo zato Crkva naglašava važnost liturgijske trpeze, gde se vernici okupljaju ne samo oko hrane, već oko zajedničke vere.
U narodnoj praksi taj aspekt zajedništva često se proširuje i na šire društvene odnose. Gostoprimstvo se smatra moralnom obavezom, a odbijanje hrane može se tumačiti kao znak udaljenosti ili nepoštovanja. Tako hrana postaje i sredstvo komunikacije.
Zanimljivo je da se mnogi običaji vezani za hranu prenose bez jasnog razumevanja njihovog porekla. Na primer, određeni broj jela na trpezi, način lomljenja hleba ili raspored gostiju za stolom - sve to ima simbolička značenja koja nisu prisutna u crkvenim izvorima, ali su duboko ukorenjena u narodnoj svesti.
Crkva u svojim savremenim tumačenjima naglašava da je suština hrane u duhovnom odnosu prema Bogu i bližnjima, a ne u spoljašnjim pravilima. Ipak, ona ne osporava kulturni značaj običaja sve dok oni ne postanu važniji od same suštine vere.
- Stvarni post privodi čoveka smirenju. A u smirenju čovek stiče saznanje da spasenje leži jedino u Bogu, u njegovoj milosti - govorio je blaženopočivši patrijarh Pavle.
Na poruke u kojima se za neki praznik tvrdi da se „nikako ne sme raditi ovo ili ono“, da se određenog datuma u crkvenom kalendaru ne sme koristiti nož ili da se ne sme jesti ništa što je crveno, protojerej Slobodan Lukić odgovara:
„Sve te „pouke“ praćene su detaljnim „uputstvima“ o tome šta treba činiti, a šta izbegavati itd. Ovo su samo neki od brojnih primera koji ilustruju odsustvo elementarnog poznavanja pravoslavne vere i načina na koji se ona izražava. Došli smo u stanje da za mnoge hrišćane njihov crkveni, verski život poprima isključivo spoljašnje, površne oblike i tako polako umire. Svođenje bogatstva crkvenog života na površan nivo takođe daje prostor i onima krajnje nedobronamernim prema Crkvi da se nedolično odnose prema nekim elementima crkvene prakse.“
U tom smislu razlika između vere i tradicije ponovo postaje vidljiva. Vera daje smisao, ona govori zašto se nešto radi. Tradicija daje oblik, ona pokazuje kako se nešto radi. Kada se ta dva nivoa razdvoje, dolazi do nesporazuma. Kada se nadopunjuju, nastaje bogata kulturna celina.
Hrana tako ostaje jedan od najtrajnijih mostova između duhovnog i svakodnevnog života. Ona je istovremeno i sećanje i praksa, i znak pripadnosti i način izražavanja vere. U njoj se vidi kako se religijski život ne odvija samo u crkvi, već i za porodičnim stolom, u običnim danima i praznicima koji oblikuju ritam života.
Nekadašnji vojnik i neznabožac tvrdio je da izvršava Božju zapovest kada je podizao kelije u pustom kraju Egipta, a ubrzo su mu počele pristizati hiljade monaha i učenika.
Obeležavanje svetitelja zaštitnika porodice kroz vekove je sačuvalo svoje mesto u životu srpskih porodica, ali su se uz molitvu, slavski kolač i sveću razvili i brojni narodni običaji koji nisu deo crkvenog učenja
Vekovima se među vernicima prenosi da se na praznike obeležene crvenim slovom ništa ne sme raditi, ali mnoga takva pravila nisu deo crkvenog učenja.
Božić, Vaskrs, Bogojavljenje i druge velike praznike prate brojna narodna tumačenja i običaji, ali crkveno učenje njihov smisao vidi u duhovnoj poruci, a ne u predskazanjima.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Kalinika po starom, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti mučenik i arhiđakon Evplo. Katolička crkva obeležava spomendan Svete Klare Asiške, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Veliki duhovnik našeg vremena upozoravao je da problem ne mora biti u bahatosti i otvorenoj oholosti, već u uverenju da smo dovoljno dobri, zbog čega prestajemo da preispitujemo sopstvene postupke i slabosti.
Kada je odrastao, ostavio je sve i krenuo da propoveda Jevanđelje, pozivajući ljude da se okrenu Hristu.
Snažno podrhtavanje tla magnitude 7,4 pogodilo je zapad Kolumbije. U mnogim gradovima oštećene su zgrade i istorijski objekti, dok su stanovnici u strahu bežali na ulice, a spasilačke ekipe krenule u potragu za mogućim preživelima.
Kada Pavle i Lenka pronađu neobičnu kutiju sa krstom i krenu za tragovima koje je ostavila njihova tetka Snežana, otkriće da se najveće blago ne krije u kutiji, već u srcu čoveka.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Starešina Hrama Svete Trojice u Mudrakovcu upozorio vernike na pojačano misionarsko delovanje nepravoslavnih zajednica.
Crkveni Tipik određuje i dane kada se opelo ne služi.
Zašto ljudi vole da traže znakove u snovima, datumima i običajima, gde se nalazi granica između simbola i sujeverja i zbog čega Crkva upozorava da svetinje ne mogu biti "magijska zaštita".
Verovanje u znakove, talismane i razne običaje suprotno je hrišćanskoj veri, koja čoveka poziva na uzdanje u Božji promisao, molitvu, pokajanje i duhovnu slobodu koju nam je Hristos darovao.
Paroh budvanski upozorava da, umesto na „kazne“ i zabrane, pažnju treba usmeriti na podvig svetiteljke koja je, uprkos stradanjima, nepokolebivo ispovedala Hrista i svojom verom mnoge privela hrišćanstvu.
Kako je nastalo verovanje da prorok Ilija upravlja gromovima i munjama i šta o njegovom uznesenju govori Stari zavet.
Veliki duhovnik našeg vremena upozoravao je da problem ne mora biti u bahatosti i otvorenoj oholosti, već u uverenju da smo dovoljno dobri, zbog čega prestajemo da preispitujemo sopstvene postupke i slabosti.
Kada Pavle i Lenka pronađu neobičnu kutiju sa krstom i krenu za tragovima koje je ostavila njihova tetka Snežana, otkriće da se najveće blago ne krije u kutiji, već u srcu čoveka.
Vernici često zanemare kako prilaze Svetoj čaši.
Za pravoslavnog hrišćanina sloboda ne znači da čovek može da radi sve što želi i da sam sebi određuje šta je dobro, a šta zlo.
Kada Pavle i Lenka pronađu neobičnu kutiju sa krstom i krenu za tragovima koje je ostavila njihova tetka Snežana, otkriće da se najveće blago ne krije u kutiji, već u srcu čoveka.
Šestorica osumnjičenih uhapšena su zbog incidenta u manastiru Svetog Jakova, dok hrišćanski predstavnici upozoravaju na sve učestalije nasilje nad vernicima i svetinjama u Jerusalimu.
Posebnu umetničku vrednost predstavlja ikonostas od orahovog drveta, izrađen 1833. godine.
Dok se sa roditeljima pripremaju za odlazak kod kumova na slavu, Stefan i Uroš kreću u potragu za tajnom koja vodi do najvećeg blaga.
Manastir obeležava 540 godina od osnivanja, 270 godina od osvećenja hrama i dve decenije od obnove monaškog života, uz podsećanje na njegovu veliku duhovnu i kulturnu ulogu kroz istoriju.
Umesto mlevenog mesa, koriste se sočni komadi svinjetine i mnogo crnog luka, a završni korak receptu daje poseban ukus.
Protojerej Mihail Bregvadze tvrdi da je odluka povezana sa okolnostima smrti, dok majka pokojnice odbacuje njegove navode i traži da se ne iznose nepotvrđene tvrdnje o ovoj porodičnoj tragediji.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
