Vekovima se među vernicima prenosi da se na praznike obeležene crvenim slovom ništa ne sme raditi, ali mnoga takva pravila nisu deo crkvenog učenja.
Granica između crkvenog učenja i narodnog običaja nikada nije bila potpuno oštra, ali postoji. U srpskoj tradiciji mnoge prakse nastale su na spoju verovanja, svakodnevnog života i potrebe ljudi da objasne ono što ne mogu da kontrolišu. Tako su se oblikovali običaji koji nisu deo crkvenog kanona, ali su opstali do danas, često snažnije u praksi nego što bi se očekivalo.
PROČITAJTE JOŠ: KRSNA SLAVA U RASKORAKU IZMEĐU VERSKOG ČINA I NARODNIH VEROVANJA
Crkva u svojim zvaničnim tumačenjima jasno razlikuje ono što pripada bogosluženju od onoga što je narodna tradicija. Ipak, u svakodnevnom životu te dve ravni često se prepliću u istoj porodici i istom događaju. Ljudi ih uglavnom ne doživljavaju kao suprotnosti, već kao deo šire celine.
Jedan od najrasprostranjenijih primera jesu običaji vezani za praznične dane. Mnogi veruju da određene radnje tokom praznika obeleženih crvenim slovom mogu doneti sreću ili nesreću, poput pranja veša, iznošenja smeća ili započinjanja novih poslova. U crkvenom učenju takva pravila ne postoje. Praznik je pre svega dan molitve, odmora i liturgijskog zajedništva, a ne skup zabrana i predskazanja.
Ipak, narodna praksa je vekovima razvijala čitav sistem „pravila ponašanja“ koja se prenose usmeno, često bez jasnog porekla. Etnolozi ističu da su takvi običaji nastajali iz potrebe da se svakodnevni život uskladi sa ritmom praznika, ali i iz straha od nepoznatog. Kada nema objašnjenja, običaj često postaje zamena za sigurnost.
U mnogim selima i manjim sredinama i danas se može čuti da „na crveno slovo ne valja raditi“. Iako Crkva ne propisuje zabranu rada u tom obliku, ona naglašava da praznik treba posvetiti duhovnom životu. Razlika između ova dva pristupa često se gubi u praksi, pa se duhovni smisao pretvara u skup pravila koja imaju više folklorni nego teološki karakter.
Sveštenik Predrag Popović više puta je govorio o ovoj temi i objasnio da mnogi pogrešno tumače šta zapravo znači poštovati crveno slovo.
– Nije problem ako uključite mašinu ili spremite ručak. Problem je ako ceo dan provedete u svađi, nervozi, ogovaranju i zlu – poručio je sveštenik u jednom od svojih obraćanja vernicima.
Sličan primer jesu običaji vezani za kuću i domaćinstvo. U nekim krajevima postoji verovanje da se na određeni praznik ne sme iznositi ništa iz kuće kako se ne bi „iznela sreća“. Takva tumačenja nemaju uporište u crkvenim izvorima, ali su duboko ukorenjena u narodnoj svesti. Ona pripadaju širem sistemu simboličkog mišljenja u kojem se svakodnevni događaji posmatraju kroz prizmu duhovnih znakova.
Crkva, s druge strane, naglašava da vera ne počiva na strahu od radnji ili predmeta, već na odnosu čoveka prema Bogu. Praznovanje nije skup zabrana, već poziv na smirenje i zahvalnost. Ipak, ta poruka se u narodu često pojednostavljuje i pretvara u konkretne zabrane i preporuke.
PROČITAJTE JOŠ: DA LI PRAVOSLAVCI MOGU DA PALE SVEĆE ZA UPOKOJENE U KUĆI: Sveštenik o velikoj nedoumici vernika!
Jedan od razloga za nastanak ovih običaja jeste i istorijski kontekst. U vremenima kada je religijsko znanje bilo ograničeno, a pristup crkvenim tekstovima redak, narod je stvarao sopstvena tumačenja. Ona su bila jednostavna, lako pamtljiva i prilagođena svakodnevnom životu, pa su vremenom postala deo identiteta zajednice.
Važno je napomenuti da Crkva uglavnom ne osporava postojanje ovih običaja, ali ih ne smatra obavezujućim. Razlika je u tome što Crkva insistira na duhovnom smislu, dok narodna tradicija često naglašava vidljive radnje.
Sveštenik Stevan Stefanović objašnjava da verovanje da je greh raditi na praznike ne potiče iz crkvenog, već iz državnog zakonodavstva Vizantije, kojim je bio zabranjen rad nedeljom i praznicima.
- Poljoprivrednici su čak bili izuzeti, jer su postojali poslovi koji nisu mogli da čekaju, poput skupljanja sena - kaže otac Stevan.
On dodaje da su Srbi danas često zadržali samo zabranu rada, dok su zaboravili dublji smisao praznika.
- Danas me moj narod neodoljivo podseća na starozavetne Jevreje, koji su stalno prozivali Hrista zašto radi u subotu i time krši Četvrtu Božju zapovest. Danas Srbi ne znaju ko je Sveti Ilija, kada je živeo, zašto se slavi i praznuje, ali znaju da se za praznik ne radi. Sve ostale dimenzije praznika smo zaboravili osim ove - zaključuje sveštenik.
Zanimljivo je da se mnogi od tih običaja prenose gotovo mehanički, bez pitanja o njihovom poreklu. Stariji ih prenose mlađima ne kao versku obavezu, već kao „ono što se oduvek radi“. Tako običaj postaje tradicija, a tradicija dobija snagu pravila.
U toj razlici leži i napetost, ali i bogatstvo kulturnog sloja. Kroz te „necrkvene“ običaje vidi se kako vera živi u svakodnevnom iskustvu ljudi, prilagođavajući se njihovim potrebama, strahovima i nadama.
Na kraju, ovi običaji više govore o ljudskoj potrebi za redom i smislom nego o samoj religiji. Oni su način da se nepoznato učini bližim, a svakodnevica uređenijom. I zato, iako nisu deo zvaničnog crkvenog učenja, i dalje žive, ne kao suprotnost veri, već kao njen paralelni, narodni izraz.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Ćirila i Metodija po starom i Svetog Simeona Divnogorca po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Duhove i spomendan Presvete Bogorodice Pomoćnice, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Kao mladić, tajno je napustio porodicu i otišao među monahe, a ono što se potom dogodilo njegovoj majci i bratu ostalo je upamćeno u pravoslavnom predanju vekovima.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Obeležavanje svetitelja zaštitnika porodice kroz vekove je sačuvalo svoje mesto u životu srpskih porodica, ali su se uz molitvu, slavski kolač i sveću razvili i brojni narodni običaji koji nisu deo crkvenog učenja
U besedi za subotu 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristu koji je svojom rečju i životom razotkrivao zlo i upozorava na strah zbog kojeg čovek ćuti pred onim što zna da nije dobro.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Kornilija po starom kalendaru, dok se po novom obeležavaju Sveti apostol i jevanđelista Jovan Bogoslov i Prepodobni Nil Kalabrijski. Katolička crkva obeležava Svete Kozmu i Damjana, dok Jevreji danas praznuju prvi dan Sukota, a muslimani nemaju veći praznik.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Bio je rimski oficir, a potom je postao episkop i propovedao Jevanđelje među neznabošcima, uprkos progonima i stradanjima.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Na Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja vernici poste, ali uz ovaj dan vezuju se i brojna narodna verovanja. Saznajte šta je dozvoljeno, šta nije i koje zabrane nemaju uporište u crkvenim pravilima.
Ovo je jedan je od najvećih hrišćanskih praznika, a vekovima ga prate brojni običaji i verovanja koji svedoče o promenama u prirodi, dolasku jeseni, novom rodu i odnosu čoveka prema Božjim darovima.
Kako je nastalo verovanje da prorok Ilija upravlja gromovima i munjama i šta o njegovom uznesenju govori Stari zavet.
Sveštenik objasnio zašto su se kroz vekove sačuvale brojne zabrane vezane za praznike i gde se danas najčešće gubi istinska suština vere
U besedi za subotu 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristu koji je svojom rečju i životom razotkrivao zlo i upozorava na strah zbog kojeg čovek ćuti pred onim što zna da nije dobro.
U knjizi "Kod starca Porfirija" Konstantinos Janicijotis beleži susret sa supružnicima kojima je svetitelj ukazao na posledice manjka ljubavi među roditeljima, koje mogu uticati na dete još pre rođenja.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Pouka velikog svetitelja govori zašto bliskost lako preraste u očekivanje i kako ljubav može da bude pravi temelj odnosa.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Isusovu molitvu ne zovu slučajno "molitva nad molitvama".
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Med, slad, suve šljive i orasi spojeni su u starinsku poslasticu koja se vezuje za Trojice-Sergijevu lavru i grad Sergijev Posad.
Na praznik Svetih Joakima i Ane služena sveta arhijerejska Liturgija, a slavski darovi osvećeni u Kraljevoj crkvi.
Sedam dana provode u posebno napravljenim kolibama, koriste četiri biljke u obredu, a na trpezi se pojavljuju med, sezonske namirnice i punjeni kupus.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
