Vekovima se među vernicima prenosi da se na praznike obeležene crvenim slovom ništa ne sme raditi, ali mnoga takva pravila nisu deo crkvenog učenja.
Granica između crkvenog učenja i narodnog običaja nikada nije bila potpuno oštra, ali postoji. U srpskoj tradiciji mnoge prakse nastale su na spoju verovanja, svakodnevnog života i potrebe ljudi da objasne ono što ne mogu da kontrolišu. Tako su se oblikovali običaji koji nisu deo crkvenog kanona, ali su opstali do danas, često snažnije u praksi nego što bi se očekivalo.
PROČITAJTE JOŠ: KRSNA SLAVA U RASKORAKU IZMEĐU VERSKOG ČINA I NARODNIH VEROVANJA
Crkva u svojim zvaničnim tumačenjima jasno razlikuje ono što pripada bogosluženju od onoga što je narodna tradicija. Ipak, u svakodnevnom životu te dve ravni često se prepliću u istoj porodici i istom događaju. Ljudi ih uglavnom ne doživljavaju kao suprotnosti, već kao deo šire celine.
Jedan od najrasprostranjenijih primera jesu običaji vezani za praznične dane. Mnogi veruju da određene radnje tokom praznika obeleženih crvenim slovom mogu doneti sreću ili nesreću, poput pranja veša, iznošenja smeća ili započinjanja novih poslova. U crkvenom učenju takva pravila ne postoje. Praznik je pre svega dan molitve, odmora i liturgijskog zajedništva, a ne skup zabrana i predskazanja.
Ipak, narodna praksa je vekovima razvijala čitav sistem „pravila ponašanja“ koja se prenose usmeno, često bez jasnog porekla. Etnolozi ističu da su takvi običaji nastajali iz potrebe da se svakodnevni život uskladi sa ritmom praznika, ali i iz straha od nepoznatog. Kada nema objašnjenja, običaj često postaje zamena za sigurnost.
U mnogim selima i manjim sredinama i danas se može čuti da „na crveno slovo ne valja raditi“. Iako Crkva ne propisuje zabranu rada u tom obliku, ona naglašava da praznik treba posvetiti duhovnom životu. Razlika između ova dva pristupa često se gubi u praksi, pa se duhovni smisao pretvara u skup pravila koja imaju više folklorni nego teološki karakter.
Sveštenik Predrag Popović više puta je govorio o ovoj temi i objasnio da mnogi pogrešno tumače šta zapravo znači poštovati crveno slovo.
– Nije problem ako uključite mašinu ili spremite ručak. Problem je ako ceo dan provedete u svađi, nervozi, ogovaranju i zlu – poručio je sveštenik u jednom od svojih obraćanja vernicima.
Sličan primer jesu običaji vezani za kuću i domaćinstvo. U nekim krajevima postoji verovanje da se na određeni praznik ne sme iznositi ništa iz kuće kako se ne bi „iznela sreća“. Takva tumačenja nemaju uporište u crkvenim izvorima, ali su duboko ukorenjena u narodnoj svesti. Ona pripadaju širem sistemu simboličkog mišljenja u kojem se svakodnevni događaji posmatraju kroz prizmu duhovnih znakova.
Crkva, s druge strane, naglašava da vera ne počiva na strahu od radnji ili predmeta, već na odnosu čoveka prema Bogu. Praznovanje nije skup zabrana, već poziv na smirenje i zahvalnost. Ipak, ta poruka se u narodu često pojednostavljuje i pretvara u konkretne zabrane i preporuke.
PROČITAJTE JOŠ: DA LI PRAVOSLAVCI MOGU DA PALE SVEĆE ZA UPOKOJENE U KUĆI: Sveštenik o velikoj nedoumici vernika!
Jedan od razloga za nastanak ovih običaja jeste i istorijski kontekst. U vremenima kada je religijsko znanje bilo ograničeno, a pristup crkvenim tekstovima redak, narod je stvarao sopstvena tumačenja. Ona su bila jednostavna, lako pamtljiva i prilagođena svakodnevnom životu, pa su vremenom postala deo identiteta zajednice.
Važno je napomenuti da Crkva uglavnom ne osporava postojanje ovih običaja, ali ih ne smatra obavezujućim. Razlika je u tome što Crkva insistira na duhovnom smislu, dok narodna tradicija često naglašava vidljive radnje.
Sveštenik Stevan Stefanović objašnjava da verovanje da je greh raditi na praznike ne potiče iz crkvenog, već iz državnog zakonodavstva Vizantije, kojim je bio zabranjen rad nedeljom i praznicima.
- Poljoprivrednici su čak bili izuzeti, jer su postojali poslovi koji nisu mogli da čekaju, poput skupljanja sena - kaže otac Stevan.
On dodaje da su Srbi danas često zadržali samo zabranu rada, dok su zaboravili dublji smisao praznika.
- Danas me moj narod neodoljivo podseća na starozavetne Jevreje, koji su stalno prozivali Hrista zašto radi u subotu i time krši Četvrtu Božju zapovest. Danas Srbi ne znaju ko je Sveti Ilija, kada je živeo, zašto se slavi i praznuje, ali znaju da se za praznik ne radi. Sve ostale dimenzije praznika smo zaboravili osim ove - zaključuje sveštenik.
Zanimljivo je da se mnogi od tih običaja prenose gotovo mehanički, bez pitanja o njihovom poreklu. Stariji ih prenose mlađima ne kao versku obavezu, već kao „ono što se oduvek radi“. Tako običaj postaje tradicija, a tradicija dobija snagu pravila.
U toj razlici leži i napetost, ali i bogatstvo kulturnog sloja. Kroz te „necrkvene“ običaje vidi se kako vera živi u svakodnevnom iskustvu ljudi, prilagođavajući se njihovim potrebama, strahovima i nadama.
Na kraju, ovi običaji više govore o ljudskoj potrebi za redom i smislom nego o samoj religiji. Oni su način da se nepoznato učini bližim, a svakodnevica uređenijom. I zato, iako nisu deo zvaničnog crkvenog učenja, i dalje žive, ne kao suprotnost veri, već kao njen paralelni, narodni izraz.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Ćirila i Metodija po starom i Svetog Simeona Divnogorca po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Duhove i spomendan Presvete Bogorodice Pomoćnice, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Kao mladić, tajno je napustio porodicu i otišao među monahe, a ono što se potom dogodilo njegovoj majci i bratu ostalo je upamćeno u pravoslavnom predanju vekovima.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Obeležavanje svetitelja zaštitnika porodice kroz vekove je sačuvalo svoje mesto u životu srpskih porodica, ali su se uz molitvu, slavski kolač i sveću razvili i brojni narodni običaji koji nisu deo crkvenog učenja
Porodica Maraš prošlog leta došla je u manastir sa željom da dobije dete, a nekoliko nedelja kasnije Milena je saznala da je trudna. Dečaku su dali ime po Svetom Jakovu Tumanskom, a danas su ga doveli da primi Svetu tajnu krštenja.
Ova starinska poslastica sa šljivama i bademima nosi ime Mihajla Pupina, kome je, prema predanju, upravo ona bila omiljena.
Njihov život bio je ispunjen propovedanjem, služenjem Crkvi, stradanjem i podnošenjem različitih iskušenja.
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Posle smrti patrijarha Adrijana car je zabranio izbor njegovog naslednika i stavio Crkvu pod državnu kontrolu, dok su njegove reforme i promene verskih običaja deo sveštenstva i naroda videli kao potvrdu najstrašnijih proročanstava.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Starešina Hrama Svete Trojice u Mudrakovcu upozorio vernike na pojačano misionarsko delovanje nepravoslavnih zajednica.
Crkveni Tipik određuje i dane kada se opelo ne služi.
Odakle potiče strah da će se dogoditi nešto loše ako se radi na praznik i šta je zapravo najvažnije tog dana prema učenju Crkve.
Starešina hrama Svetih apostola Vartolomeja i Varnave ističe da krst u automobilu može biti izraz vere, ali ne i amajlija, dok bezbednost vozača uvek mora biti na prvom mestu.
Paroh budvanski upozorava da, umesto na „kazne“ i zabrane, pažnju treba usmeriti na podvig svetiteljke koja je, uprkos stradanjima, nepokolebivo ispovedala Hrista i svojom verom mnoge privela hrišćanstvu.
Zašto postoje dogmati, kanoni i crkveni običaji, šta vernici često pogrešno razumeju i kako pravila mogu postati put ka duhovnoj slobodi, a ne prepreka na putu vere?
Porodica Maraš prošlog leta došla je u manastir sa željom da dobije dete, a nekoliko nedelja kasnije Milena je saznala da je trudna. Dečaku su dali ime po Svetom Jakovu Tumanskom, a danas su ga doveli da primi Svetu tajnu krštenja.
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Posle smrti patrijarha Adrijana car je zabranio izbor njegovog naslednika i stavio Crkvu pod državnu kontrolu, dok su njegove reforme i promene verskih običaja deo sveštenstva i naroda videli kao potvrdu najstrašnijih proročanstava.
Posebno težak može biti osećaj da je čovek izgubio i ono poslednje na šta se oslanjao.
Porodica Maraš prošlog leta došla je u manastir sa željom da dobije dete, a nekoliko nedelja kasnije Milena je saznala da je trudna. Dečaku su dali ime po Svetom Jakovu Tumanskom, a danas su ga doveli da primi Svetu tajnu krštenja.
Kada Pavle i Lenka pronađu neobičnu kutiju sa krstom i krenu za tragovima koje je ostavila njihova tetka Snežana, otkriće da se najveće blago ne krije u kutiji, već u srcu čoveka.
Šestorica osumnjičenih uhapšena su zbog incidenta u manastiru Svetog Jakova, dok hrišćanski predstavnici upozoravaju na sve učestalije nasilje nad vernicima i svetinjama u Jerusalimu.
Posebnu umetničku vrednost predstavlja ikonostas od orahovog drveta, izrađen 1833. godine.
U razgovoru sa Džoni Ernst i predstavnicima Ambasade SAD u Prištini otvorena su najosetljivija pitanja položaja Crkve i vernog naroda, od zaštite Visokih Dečana i uloge KFOR-a do pritisaka, hapšenja i sve dubljeg nepoverenja.
Crkva upozorila da incident nije slučajan i zatražila hitnu reakciju nadležnih, ali vernike pozvala da ostanu mirni, dostojanstveni i nepokolebljivi u veri: "Nećemo na mržnju odgovarati mržnjom".
U besedi za utorak 11. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o vremenu koje je čoveku još ostavljeno za pokajanje, upozoravajući da će nastupiti dan koji neće biti prilika za promenu, već za konačni sud.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
