Od Svetog Jovana Zlatousta do vladike Nikolaja Velimirovića, glasovi svetih opominju da starina nije merilo istine, između krsne slave i sujeverja otkriva se tanka linija koju savremeni čovek često previđa.
U srpskom narodu duboko je ukorenjeno verovanje u „urokljiv pogled“, ali pravoslavlje jasno uči da oči same po sebi nisu zle – već da opasnost dolazi od ljudske volje udružene sa demonskim dejstvom.
Kada se u jednoj porodici sudare pravoslavna vera, naučna medicina i narodni običaji, često nastaju nesporazumi. Protojerej Andrej Efanov objašnjava kako prepoznati istinsku duhovnu pomoć i razlikovati je od sujeverja i zašto je važno osloniti se na Crkvu i molitvu.
Ovo verovanje odražava duboku potrebu za duhovnom zaštitom tokom letnjih meseci. Međutim, osnovne činjenice hrišćanske istorije ukazuju na distinkcije između starozavetnog proroka i novozavetnih svetiteljki, ističući potrebu za prepoznavanjem razlika između narodnih priča i teoloških istina.
U različitim krajevima pravoslavnog sveta, u narodu su se ukorenili različiti nazivi za ovog svetitelja, uglavnom zasnovani na mitološkim elementima i prethrišćanskim verovanjima koji su oblikovali njegovu sliku u predanju.
U dobroj nameri, ali i u neznanju, neki vernici posežu za običajima, čak i ritualnim radnjama koje ih odvajaju od vere, a vode u sujeverje. Sveti vladika Nikolaj Velimirović je rekao da su takvi daleko od istine po Jevanđelju, ako traže pomoć od sebi nepoznatih sila.
U vremenu kada se tuđi život sve češće posmatra kroz osuđujuću prizmu, staro pravilo iz pravoslavne duhovne tradicije podseća da brz sud ne govori o drugima koliko o stanju onoga ko sudi.
Telo Svetog Jakova je posle pogubljenja preneto u Španiju, a na njegovom grobu i dan danas se dešavaju čudesna isceljenja.
Kod Trebinja se nalazi Tvrdoš, jedna od najstarijih pravoslavnih svetinja na Balkanu, mesto koje su obnavljali mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije, vraćajući mu nekadašnji značaj.
U prestonicu stižu relikvije neprocenjive vrednosti, vezane za Svetog Savu i najdublje slojeve srpske tradicije, uoči izložbe koja će trajati do sredine leta i koja se već najavljuje kao događaj koji prevazilazi uobičajene kulturne okvire.
Starinsko jelo od pšenice, kajmaka i mleka otkriva kako su pravoslavni domovi spajali post i mrs, ali i kako je jedna jednostavna trpeza postajala simbol zajedništva, obilja i života u skladu sa crkvenim ritmom.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Kod Trebinja se nalazi Tvrdoš, jedna od najstarijih pravoslavnih svetinja na Balkanu, mesto koje su obnavljali mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije, vraćajući mu nekadašnji značaj.
Maramice ostaju na ovom mestu sedam dana, a zatim se zakopavaju i muka večno ostaje u zemlji.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Starinsko jelo od pšenice, kajmaka i mleka otkriva kako su pravoslavni domovi spajali post i mrs, ali i kako je jedna jednostavna trpeza postajala simbol zajedništva, obilja i života u skladu sa crkvenim ritmom.
Od siromašnog dečaka iz Hercegovine do ostroškog čudotvorca čije mošti posećuju pravoslavci, katolici i muslimani — život Svetog Vasilija Ostroškog ostao je simbol istrajnosti, vere i nade u najtežim vremenima.
U molitvi upućenoj jednom od najvoljenijih srpskih svetitelja sabrane su nade, zahvalnosti i molbe koje vernici izgovaraju u najtežim životnim trenucima, tražeći mir u duši, zdravlje i duhovnu podršku.
