Od "posnih" i "mrsnih" slava, slavskog žita i crvenog slova, do posta, ispovesti i Božić Bate, mnogi običaji koje vernici prihvataju kao pravilo nisu u skladu sa učenjem Pravoslavne crkve - evo šta o njima zaista kaže Crkva.
Mnogi pravoslavni vernici iskreno žele da žive u skladu sa svojom verom, ali se verski običaji u mnogim porodicama i danas prenose gotovo isključivo usmenim predanjem. Umesto da odgovore potraže u razgovoru sa sveštenikom ili u učenju Crkve, ljudi se često oslanjaju na ono što su naučili od roditelja, baka i dedova.
Istorijske okolnosti, dug period potiskivanja vere, političke promene i teške životne prilike doprinele su tome da se tokom decenija ukorene brojni običaji koji se danas smatraju neupitnim, iako nisu u skladu sa učenjem Pravoslavne crkve.
U nastavku teksta je 10 najčešćih zabluda među vernicima i objašnjenje šta o njima zaista uči Pravoslavna crkva.
Jedna od najraširenijih zabluda jeste verovanje da postoje mrsne i posne krsne slave. U stvarnosti, slava sama po sebi nije ni mrsna ni posna.
Posna ili mrsna može biti samo slavska trpeza, u zavisnosti od dana na koji slava pada. Ako se svetitelj proslavlja u sredu ili petak, odnosno tokom nekog od četiri velika posta, priprema se posna trpeza. Kada slava padne u mrsni dan, priprema se mrsna trpeza. Zato se, na primer, Nikoljdan svake godine obeležava uz posnu trpezu, jer se slavi tokom Božićnog posta.
Rašireno je verovanje da se slavsko žito ne priprema za takozvane „žive svece“, poput Svetog Ilije ili Svetog arhangela Mihaila.
Međutim, Pravoslavna crkva uči da su svi svetitelji živi u Hristu, jer je Bog „Bog živih, a ne mrtvih“. Slavsko žito nije namenjeno mrtvima, već predstavlja žrtvu koja se prinosi Bogu i simbol je vere u opšte vaskrsenje. Zbog toga nije važno da li je svetitelj prošao kroz telesnu smrt ili nije. Slavski kolač, žito i vino prinose se Bogu u čast svetitelja čiji se spomen toga dana proslavlja.
Pojedini vernici veruju da je klanjanje muslimanski običaj, a klečanje rimokatolički. Istorijske činjenice govore drugačije. Duboki pokloni i velike metanije vekovima su sastavni deo pravoslavnog bogosluženja. Pravoslavni hrišćani na Bliskom istoku praktikovali su ih mnogo pre nastanka islama, a muslimani su upravo od njih preuzeli takav način molitve.
Crkva, međutim, propisuje da se nedeljom, kao i u periodu od Vaskrsa do Duhova, tokom Svete liturgije stoji kao znak vaskrsne radosti.
Neki se pozivaju na Hristove reči da čoveka ne pogani ono što ulazi na usta i zbog toga zaključuju da post nije važan.
Međutim, post nije samo uzdržavanje od određene hrane. Njegov cilj jeste borba protiv strasti i sticanje samodiscipline. Posna hrana pomaže čoveku da lakše obuzda telesne želje, dok odricanje od omiljene hrane predstavlja žrtvu koja se prinosi Bogu. Zato Sveti Oci kažu da su post i molitva dva krila koja čoveka uzdižu ka Bogu.
Ponekad se može čuti: „Video sam sveštenika kako jede mrsnu hranu usred posta, pa zato ni ja ne postim.“
Pravoslavna crkva podseća da su svi ljudi grešni, pa tako i sveštenici. Međutim, tuđi propust nikoga ne oslobađa odgovornosti za sopstvene postupke. Svako će pred Bogom odgovarati za svoje postupke, a ne za tuđe.
I danas ima ljudi koji ne odlaze na ispovest jer veruju da nisu učinili ništa loše.Sveti Oci upozoravaju da upravo takvo uverenje može biti znak gordosti. Istinsko pokajanje počinje onda kada čovek postane svestan svojih slabosti i grehova.
Hristos u Jevanđelju jasno uči da greh nisu samo loša dela, već i zle misli, zavist, mržnja i osuđivanje bližnjih. Upravo zato Pravoslavna crkva naglašava da je neokajani greh najopasniji.
Izrazi poput „tako mu je bilo suđeno“ ili „takva mu je sudbina“ i danas su veoma prisutni u svakodnevnom govoru.
Međutim, pravoslavna vera uči da je čovek obdaren slobodnom voljom. Bog mu daje mogućnost da bira između dobra i zla, a upravo ti izbori oblikuju njegov život.Zato u pravoslavlju nema mesta verovanju da je čovekova sudbina unapred određena i da se ne može promeniti.
Mnogi smatraju da na praznik označen crvenim slovom ne treba ništa raditi.Suština ove crkvene zapovesti jeste da vernik ostavi svakodnevne poslove kako bi učestvovao na Svetoj liturgiji i praznik posvetio molitvi. Ako neko ostane kod kuće samo zato što je „crveno slovo“, a pritom ne ode u hram, propušta pravi smisao praznovanja.
Pojedini vernici smatraju da ne mogu da počnu da slave krsnu slavu zato što im je otac nije zvanično preneo. Međutim, Crkva ne postavlja takav uslov. Dovoljni su dobra volja i iskrena želja da porodica počne da proslavlja svog nebeskog zaštitnika.
Mnogi zamišljaju Božić Batu kao domaću verziju Deda Mraza. Međutim, izraz Božić batâ nema nikakve veze sa rečju „bata“. Reč batâ potiče od imenice bat, koja označava malj ili snažan udarac. Zato izraz simbolično znači da Božić dolazi ili, slikovito rečeno, „kuca na vrata“.
U pravoslavnoj tradiciji darodavac deci nije izmišljeni lik, već Sveti Nikola, istorijska ličnost i veliki Božji ugodnik čije je milosrđe vekovima ostalo uzor hrišćanske ljubavi. Mnoge od ovih zabluda opstale su zbog nedovoljnog poznavanja učenja Pravoslavne crkve i oslanjanja isključivo na porodičnu tradiciju. Zato Crkva poziva vernike da svoju veru upoznaju kroz Sveto pismo, bogosluženja i razgovor sa sveštenicima. Tek tada običaji dobijaju svoj puni smisao i postaju izraz autentičnog pravoslavnog života, a ne samo nasleđene tradicije.
Od narodnih predanja o zaštiti doma i zdravlju do pogrešnog razumevanja uloge ikona, Crkva objašnjava gde se završava iskreno poštovanje svetitelja, a gde počinju verovanja koja nisu deo pravoslavnog učenja.
Od zaštitnih amajlija za novorođenče do običaja na poslednjem ispraćaju, granica između poštovanja tradicije i udaljavanja od crkvenog učenja često je veoma tanka.
Od hramova do krsnih slava u domovima, ovi znaci vere imaju duboku simboliku, ali Crkva upozorava na granicu između pobožnosti i narodnih verovanja koja se udaljavaju od njenog učenja.
Iza crvenih slova i obeleženih postova krije se mnogo više od praktičnog rasporeda, a sveštenici objašnjavaju da to nije spisak zabrana, nego duhovni vodič koji je potrebno ispravno čitati.
Od "posnih" i "mrsnih" slava, slavskog žita i crvenog slova, do posta, ispovesti i Božić Bate, mnogi običaji koje vernici prihvataju kao pravilo nisu u skladu sa učenjem Pravoslavne crkve - evo šta o njima zaista kaže Crkva.
Kada je svetitelj došao u carski dvor i položio ruku na mesto gde je car trpeo najveće bolove, bolest je nestala i Justinijan je potpuno ozdravio.
U autorskom tekstu, koji prenosimo u celosti, pozivajući se na Jevanđelje i crkveno predanje, đakon Igor Cukanov iznosi svedočenja o životima, veri, propovedi i stradanju Isusovih srodnika.
Što se čovek više oslobađa svoje gordosti i svoje volje, to u njegovoj duši ostaje više mesta za Božju blagodat.
Sveto pismo nas iznova podseća da je Gospod onaj koji upravlja istorijom, narodima i životom svakog čoveka.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Sveti Oci upozoravaju da nije svaki san poruka niti svaka misao otkrovenje, već da je za razlikovanje Božje opomene od zablude neophodno duhovno rasuđivanje.
Vekovima ljudi odlaze na posebna mesta tražeći utehu, zdravlje i pomoć, ali Crkva jasno govori šta osvećena voda zaista jeste, zašto joj vernici prilaze sa poštovanjem i gde se nalazi granica između vere i praznoverja.
Zašto ljudi vole da traže znakove u snovima, datumima i običajima, gde se nalazi granica između simbola i sujeverja i zbog čega Crkva upozorava da svetinje ne mogu biti "magijska zaštita".
Božić, Vaskrs, Bogojavljenje i druge velike praznike prate brojna narodna tumačenja i običaji, ali crkveno učenje njihov smisao vidi u duhovnoj poruci, a ne u predskazanjima.
U autorskom tekstu, koji prenosimo u celosti, pozivajući se na Jevanđelje i crkveno predanje, đakon Igor Cukanov iznosi svedočenja o životima, veri, propovedi i stradanju Isusovih srodnika.
Što se čovek više oslobađa svoje gordosti i svoje volje, to u njegovoj duši ostaje više mesta za Božju blagodat.
Sveto pismo nas iznova podseća da je Gospod onaj koji upravlja istorijom, narodima i životom svakog čoveka.
Od dvora Marine Mnišek do reformi Petra Velikog, put jednog malog predmeta pokazuje kako su vera, tradicija i strah od novina oblikovali svakodnevni život ruskog naroda.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Jedanaestogodišnji dečak i njegova sestra pronašli su na staroj hartiji poruku koja otkriva da najveća vrednost svakog talenta nije u aplauzu, već u dobru koje njime činimo drugima.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Kombinacija voća, indijskih oraha i kakaa donosi laganu letnju poslasticu kojoj se rado vraćaju i oni koji ne poste.
Probajte tavče sa orasima po receptu iz „Pravoslavnog posnog kuvara“, pročitajte Molitvu Presvetoj Bogorodici za četvrtak i duhovno se nadahnite poukom Svetog Jovana Kronštatskog.
Veliki duhovnik našeg vremena objasnio je zašto ne treba ostajati zarobljen u teškim mislima i otkrio jednostavne korake koji čoveka mogu vratiti molitvi, miru i unutrašnjoj radosti.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
