Od narodnih predanja o zaštiti doma i zdravlju do pogrešnog razumevanja uloge ikona, Crkva objašnjava gde se završava iskreno poštovanje svetitelja, a gde počinju verovanja koja nisu deo pravoslavnog učenja.
Svetitelji zauzimaju posebno mesto u životu pravoslavnih vernika. Njihova imena nose porodice, njima su posvećeni hramovi, praznici se obeležavaju u crkvenom kalendaru, ali i kroz krsnu slavu, a njihove ikone nalaze se u domovima vernika. Ipak, način na koji se svetitelji doživljavaju u narodu ponekad prevazilazi ono što pripada zvaničnom crkvenom učenju. Zato se postavlja pitanje gde prestaje molitveno poštovanje, a gde počinju narodna tumačenja koja su se vekovima prenosila.
Prema pravoslavnom učenju, svetitelji nisu božanstva niti bića koja samostalno upravljaju ljudskim životima. Crkva ih poštuje jer su svojim životom svedočili veru i pokazali put približavanja Bogu. Oni se ne obožavaju, već poštuju kao ljudi koji su svoj život posvetili veri i koji se smatraju molitvenim zastupnicima vernika pred Bogom. Kroz istoriju su se oko pojedinih svetitelja razvila narodna predanja. Ljudi su ih povezivali sa zaštitom putnika, zdravljem i različitim životnim potrebama, ali Crkva podseća da svetitelji nisu nosioci posebne moći nad određenim oblastima života, već primeri vere i zajednice sa Bogom.
Pojedini svetitelji vekovima su bliski narodu, pa su oko njihovih života nastajala različita predanja. Sveti Nikola jedan je od najpoštovanijih svetitelja u pravoslavlju. Crkva ga pamti kao velikog arhijereja koji je život posvetio veri, služenju ljudima i milosrđu. Narodna tradicija ga je povezala sa zaštitom putnika, moreplovaca i domaćinstava, dok je crkveni pogled usmeren pre svega na njegovu veru i život.
Slično je i sa Svetim Georgijem, velikomučenikom koji je stradao zbog vere i ostao veran Hristu. U narodnoj tradiciji povezuje se sa dolaskom proleća, zaštitom stoke i plodnošću zemlje, ali ta značenja nisu deo crkvenog učenja. Ovakva predanja pokazuju kako su ljudi kroz vekove uz imena svetitelja vezivali svoje nade i svakodnevne potrebe.
U pravoslavnom učenju, ikona nije ukras niti predmet kojem se pripisuje samostalna moć, već izraz vere i podsetnik na ličnost koja je na njoj predstavljena.Na opasnost da se ikona shvati kao predmet koji sam po sebi poseduje posebnu moć upozorio je protojerej-stavrofor Zoran Đurović.
- Ikona nije amulet ili nekakav sveti objekat, predmet, utvara - rekao je on, objašnjavajući da se njen smisao ne nalazi u materijalu od kojeg je napravljena.
Govoreći o njenom mestu u molitvenom životu, otac Zoran je naglasio:
- Ikona je sveta samo u ovom molitvenom procesu, susretu između čoveka koji se moli svetome predstavljenom na ikoni.
Vernik se pred ikonom ne obraća drvetu, boji ili materijalu, već se kroz nju usmerava ka Bogu i svetitelju. Čast koja se ukazuje ikoni odnosi se na prikazani lik, a ne na predmet od kojeg je napravljena.
O smislu ikone govorio je i protojerej-stavrofor Radomir Stanišić, podsećajući da se kroz nju ne poštuje materijal, već svetitelj čiji je lik predstavljen. Ikona nije predmet kojem se pripisuje samostalna sila, već podsticaj na molitvu i sećanje na život onoga ko je svedočio veru. Ipak, u narodnoj praksi postoje i drugačija shvatanja, pa neki ljudi određene ikone posmatraju kao predmete koji sami po sebi čuvaju kuću, donose sreću ili štite od nesreće. Takvo razumevanje nije u skladu sa crkvenim učenjem, jer se moć tada pripisuje predmetu, a ne veri i odnosu čoveka prema Bogu.
Mnogi vernici se pitaju kako se pravilno celiva ikona i kojim redom joj se pokloniti u hramu, često se usredsređujući na formu, a zanemarujući suštinu. Arhimandrit Makarije, iguman Manastira Fenek objašnjava da stroga pravila nisu najvažnija, već iskren odnos prema svetitelju.
- Redosled celivanja nije toliko važan, važno je da to radimo iz vere i sa poštovanjem - poručuje otac Makarije, podsećajući da ikona nije samo predmet, već podsećanje na svetitelja i poziv na molitvu. Celivanje ikone treba da bude praćeno prekrštavanjem i poklonom, ali pre svega unutrašnjom verom, a ne pukim ispunjavanjem forme.
- Važno je da znate koji svetitelj se nalazi na ikoni i da mu se obratite s odgovarajućim molitvama. Najpre se celiva ikona svetitelja kojem je crkva posvećena, zatim ikona Spasitelja, a potom Majke Božje. Ukoliko postoje i druge ikone, one se celivaju nakon toga. Ovaj postupak je jednostavan i počiva na iskrenoj veri, a ne na formalnim pravilima.
Odnos prema svetiteljima pokazuje granicu između vere i narodnog predanja. Kada svetitelji čoveka podstiču na molitvu, pokajanje, ljubav prema bližnjima i ugledanje na njihov život, takvo poštovanje je u skladu sa crkvenim učenjem. Ali kada se svetitelji posmatraju kao oni koji samostalno ispunjavaju želje ili utiču na životne događaje, gubi se smisao pravoslavnog razumevanja.
Crkva ne odbacuje ljubav naroda prema svetiteljima, ali podseća da oni nisu zamena za Boga niti čuvari ljudske sudbine. Njihovi životi su primeri vere, istrajnosti, milosrđa i ljubavi prema bližnjima, a njihova poruka jeste da čovek kroz veru može pronaći snagu za suočavanje sa životnim teškoćama.
Obeležavanje svetitelja zaštitnika porodice kroz vekove je sačuvalo svoje mesto u životu srpskih porodica, ali su se uz molitvu, slavski kolač i sveću razvili i brojni narodni običaji koji nisu deo crkvenog učenja
Vekovima se među vernicima prenosi da se na praznike obeležene crvenim slovom ništa ne sme raditi, ali mnoga takva pravila nisu deo crkvenog učenja.
Božić, Vaskrs, Bogojavljenje i druge velike praznike prate brojna narodna tumačenja i običaji, ali crkveno učenje njihov smisao vidi u duhovnoj poruci, a ne u predskazanjima.
Društvene mreže, pa i neki sajtovi, puni su „pravila“ koja se predstavljaju kao pravoslavna tradicija. Otkud toliko zabrana, zašto ih ljudi prihvataju kao istinu i šta zapravo poručuje Crkva o postu, praznicima i hrani?
Budi deo Religija.rs zajednice.
Želja da u svakoj situaciji budemo u pravu, da se naš glas čuje i da drugi priznaju našu vrednost može postati prepreka ne samo u odnosima sa ljudima već i na duhovnom putu.
U pravoslavnom učenju reč ima posebnu težinu, a od čoveka se očekuje da je koristi za dobro, a ne za povređivanje drugih.
Sveti oci upozoravali su da se čovek ne sme vezivati za rđave pomisli niti im pridavati preveliku pažnju, već da treba da se okrene molitvi i veri.
Kađenje je blagosiljanje i osvećenje prostora, a ne obaveza da se svaki kvadratni metar kuće na isti način kadi, objasnio je sveštenik.
U pravoslavnom učenju porodica ima posebno mesto, a roditeljska odgovornost ne završava se na tome da deci samo obezbede sve što im je potrebno za život.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Odgovor sveštenika otvara i važnije pitanje: kako da uspomena na preminule bude podsticaj za molitvu, a ne predmet sujeverja.
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Umesto da bogatstvo čuvaju za sebe, odlučili su da ga podele siromašnima, pomažući svima kojima je pomoć bila potrebna.
Mitropolit bački Irinej, rođen kao Mirko Bulović 1947. godine u Stanišiću, decenijama zauzima značajno mesto u crkvenom životu i bogoslovskom radu Srpske pravoslavne crkve.
Ukupan fond stipendija iznosi 40.000.000,00 dinara.
Želja da u svakoj situaciji budemo u pravu, da se naš glas čuje i da drugi priznaju našu vrednost može postati prepreka ne samo u odnosima sa ljudima već i na duhovnom putu.
U pravoslavnom učenju reč ima posebnu težinu, a od čoveka se očekuje da je koristi za dobro, a ne za povređivanje drugih.
Prikupljena sredstva je iguman Vatopeda arhimandrit Jefrem ostavio na samovlasno raspolaganje patrijarhu Porfiriju.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Otkrijte kako se priprema raskošna torta od beze kora, oraha i čokolade koja je obeležila generacije i svečane trenutke u našim domovima.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Priprema se bez komplikovanih postupaka, a najvažniji korak dolazi kada se izvadi iz rerne i prelije mirisnom mešavinom peršuna, ulja i belog luka.
Od "posnih" i "mrsnih" slava, slavskog žita i crvenog slova, do posta, ispovesti i Božić Bate, mnogi običaji koje vernici prihvataju kao pravilo nisu u skladu sa učenjem Pravoslavne crkve - evo šta o njima zaista kaže Crkva.
Iza crvenih slova i obeleženih postova krije se mnogo više od praktičnog rasporeda, a sveštenici objašnjavaju da to nije spisak zabrana, nego duhovni vodič koji je potrebno ispravno čitati.
Osvećeno ulje vekovima izaziva dilemu između vere i očekivanja čuda, dok pravoslavni jerarsi ističu da je suština u molitvi i unutrašnjoj promeni, a ne u samom predmetu.
Od hramova do krsnih slava u domovima, ovi znaci vere imaju duboku simboliku, ali Crkva upozorava na granicu između pobožnosti i narodnih verovanja koja se udaljavaju od njenog učenja.
Želja da u svakoj situaciji budemo u pravu, da se naš glas čuje i da drugi priznaju našu vrednost može postati prepreka ne samo u odnosima sa ljudima već i na duhovnom putu.
U pravoslavnom učenju reč ima posebnu težinu, a od čoveka se očekuje da je koristi za dobro, a ne za povređivanje drugih.
Sveti oci upozoravali su da se čovek ne sme vezivati za rđave pomisli niti im pridavati preveliku pažnju, već da treba da se okrene molitvi i veri.
Kađenje je blagosiljanje i osvećenje prostora, a ne obaveza da se svaki kvadratni metar kuće na isti način kadi, objasnio je sveštenik.
Umesto da bogatstvo čuvaju za sebe, odlučili su da ga podele siromašnima, pomažući svima kojima je pomoć bila potrebna.
Želja da u svakoj situaciji budemo u pravu, da se naš glas čuje i da drugi priznaju našu vrednost može postati prepreka ne samo u odnosima sa ljudima već i na duhovnom putu.
Prikupljena sredstva je iguman Vatopeda arhimandrit Jefrem ostavio na samovlasno raspolaganje patrijarhu Porfiriju.
Anastasija je rođena u Rimu, u blagorodnoj porodici, ali je već sa tri godine ostala siroče.
Celivanje pokojnika je duboko ukorenjen hrišćanski, pre svega pravoslavni, običaj koji simbolizuje poslednji pozdrav, izraz ljubavi, opraštanja i vere u večni život i vaskrsenje.
U pravoslavnom učenju porodica ima posebno mesto, a roditeljska odgovornost ne završava se na tome da deci samo obezbede sve što im je potrebno za život.
Sveštenik podseća da Bog nije ograničen stranama sveta i da mu se čovek može moliti bilo gde.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News