Nastajali bez autora i plana, oblikovani kroz vekove straha, vere i svakodnevice, običaji su preživeli čak i onda kada su njihova prvobitna značenja nestala.
Običaji ne nastaju odjednom, niti imaju jednog „autora“. Formiraju se postepeno, kroz generacije, u dodiru sa svakodnevnim životom, verom, strahom, iskustvom i potrebom zajednice da uspostavi red u promenljivom svetu. Zato je pitanje njihovog porekla uvek istovremeno istorijsko, psihološko i kulturno. Kao što je zapisano u etnološkoj literaturi, „narodni običaji nisu nastajali odjednom, nego su se stvarali i razvijali kroz duga vremena, pod različitim uticajima i u različitim prilikama života naroda“ (T. R. Đorđević, „Naš narodni život“).
U srpskoj tradiciji veliki broj običaja nastao je u spoju hrišćanskog učenja i starijih narodnih obrazaca. Sa prihvatanjem pravoslavlja kao dominantne vere, mnogi rituali nisu nestali, već su dobili novo tumačenje i nastavili da žive u izmenjenom obliku. Umesto da budu odbačeni, „prevedeni“ su na hrišćanski jezik. Veselin Čajkanović beleži da su „starinski praznici produžili da žive i dalje, samo im je Crkva dala novo ime i novo objašnjenje“ (tumačenje božićnog ciklusa običaja).
Crkva je kroz vekove imala važnu ulogu u tom procesu. Ona nije samo donosila nova pravila već je često usmeravala postojeće prakse, dajući im duhovni smisao. Tako su pojedini narodni rituali dobili liturgijski okvir, dok su drugi postepeno gubili značaj ili bivali preoblikovani. U narodnoj religiji, kako se navodi u etnološkoj literaturi, „verovalo se da se određenim radnjama može uticati na sile koje čoveka okružuju“ (V. Čajkanović, „Mit i religija u Srba“).
Paralelno sa crkvenim uticajem, običaji su se razvijali i u narodu, nezavisno od zvaničnih tumačenja. U seoskom životu, gde je ritam bio uslovljen prirodom, često su imali i praktičnu funkciju - da objasne promene godišnjih doba, obeleže važne trenutke života ili ojačaju osećaj zajedništva. Sima Trojanović je pisao da „običaj u narodnom životu uvek ima zadatak da objasni i reguliše ono što je čoveku bilo nejasno i opasno u prirodi i životu“ („Srpski narodni običaji“). Sveti Jovan Zlatoust je isticao: „Ne govori mi: to je običaj. Ako je običaj zao, ne treba ga slediti.“
Etnolozi naglašavaju da su mnogi običaji nastajali iz potrebe za simboličkim razumevanjem sveta. Kada čovek nije imao naučno objašnjenje za pojave poput bolesti, vremenskih nepogoda ili smrti, stvarao je simboličke obrasce koji su mu pomagali da te pojave smesti u razumljiv okvir. Tako su nastajali rituali, zabrane i pravila ponašanja.
Vremenom su se ti obrasci učvršćivali i prenosili kao praksa, a ne kao objašnjenje. Mladi su ih učili od starijih, prihvatajući ih kao deo života. Na taj način običaj je dobijao snagu autoriteta, iako često nije imao jasno definisano značenje. Kako je primetio Tihomir Đorđević, „običaji se teško menjaju i dugo se održavaju, čak i onda kada se izgubi svest o njihovom prvobitnom značenju“ („Narodni život Srba“).
Sveštenik Milan Krstić navodi da je glavni razlog mešanja običaja i sujeverja neliturgijski život.
- Glavni razlog mešanja sujeverja i običaja je necrkveni život. Zato verni treba da se savetuju sa sveštenicima i da njihov savet u ovim pitanjima poslušaju - kaže on.
Crkva, kako ističe, blagosilja običaje koji su u skladu sa njenim učenjem, dok odbacuje one koji vode pogrešnom razumevanju.
- Naš narod je dugo živeo u različitim istorijskim okolnostima koje su ostavile tragove u običajima, ali je važno da se njihov smisao razluči u svetlu vere - navodi otac Milan.
Zanimljivo je da se običaji retko menjaju naglo. Čak i kada nestanu prvobitni razlozi njihovog nastanka, oni nastavljaju da postoje jer su postali deo identiteta zajednice. Ljudi ih ne praktikuju uvek zbog njihovog značenja, već zato što „tako treba“ ili „tako se oduvek radi“.
Danas su mnogi običaji izgubili svoje prvobitno značenje, ali su ostali kao kulturni simboli. Neki su pojednostavljeni, neki prilagođeni savremenom načinu života, a neki su prešli u sferu folklora.
Crkva u savremenom pristupu pravi razliku između običaja koji su u skladu sa duhovnim životom i onih koji predstavljaju samo kulturnu praksu. Ona ne odbacuje tradiciju, ali insistira na razumevanju njenog smisla.
Važno je istaći da običaji nisu statični. Oni se menjaju pod uticajem društvenih promena, obrazovanja i medija. Ono što je nekada bila lokalna praksa danas može postati opštepoznat simbol, dok neki stari običaji nestaju.
Ipak, njihova suština ostaje ista: oni su način na koji zajednica pamti sebe. Kao što je zapisao Jovan Erdeljanović, oni predstavljaju „najtrajniji oblik duhovnog života jednog naroda“ (etnološki spisi). Na kraju, poreklo običaja ne može se svesti na jedan uzrok - oni nastaju na raskršću vere, istorije i svakodnevice.
Obeležavanje svetitelja zaštitnika porodice kroz vekove je sačuvalo svoje mesto u životu srpskih porodica, ali su se uz molitvu, slavski kolač i sveću razvili i brojni narodni običaji koji nisu deo crkvenog učenja
Društvene mreže, pa i neki sajtovi, puni su „pravila“ koja se predstavljaju kao pravoslavna tradicija. Otkud toliko zabrana, zašto ih ljudi prihvataju kao istinu i šta zapravo poručuje Crkva o postu, praznicima i hrani?
Zašto ljudi vole da traže znakove u snovima, datumima i običajima, gde se nalazi granica između simbola i sujeverja i zbog čega Crkva upozorava da svetinje ne mogu biti "magijska zaštita".
Osvećeno ulje vekovima izaziva dilemu između vere i očekivanja čuda, dok pravoslavni jerarsi ističu da je suština u molitvi i unutrašnjoj promeni, a ne u samom predmetu.
Ova dvojica revnosnih hrišćana bili su kamenoresci i živeli su u Iliriji, gde su svojim životom i delima svedočili veru u Boga.
Verni narod okupio se u porti novobeogradskog hrama, gde je patrijarh Porfirije uputio snažne poruke o veri, smirenju, radosti, pokajanju i miru, a bogat program okupio je i brojne izvođače duhovne i etno muzike.
Pravoslavna vera uči da je pokajanje put povratka Bogu i da čovek ne treba da veruje da je njegov greh veći od Božje milosti.
Kaže da danas oko nas kruže razne prefinjene jeresi i sablažnjavaju mnoge ljude, govoreći da su duše paisivne, da spavaju, da pored svoga tela čekaju i i svoje vaskrsnće i slične otrovne i zlobne bogoboračke reči, ali da to nije tačno.
U besedi za 13. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski I Žički govori o skrivenim okovima greha i o sili Hrista koja oslobađa i iz najdubljeg mraka – jačoj od smrti i ada.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Od osvećenih plodova i litija do neobičnih običaja u različitim zemljama, iza ovog praznika krije se priča mnogo dublja od onoga što se vidi na prvi pogled.
Ovo je jedan je od najvećih hrišćanskih praznika, a vekovima ga prate brojni običaji i verovanja koji svedoče o promenama u prirodi, dolasku jeseni, novom rodu i odnosu čoveka prema Božjim darovima.
Mnogi običaji imaju svoje mesto u tradiciji i mogu biti deo života verujućeg naroda, ali nisu svi običaji crkvene zapovesti.
Paroh budvanski upozorava da, umesto na „kazne“ i zabrane, pažnju treba usmeriti na podvig svetiteljke koja je, uprkos stradanjima, nepokolebivo ispovedala Hrista i svojom verom mnoge privela hrišćanstvu.
Pravoslavna vera uči da je pokajanje put povratka Bogu i da čovek ne treba da veruje da je njegov greh veći od Božje milosti.
Kaže da danas oko nas kruže razne prefinjene jeresi i sablažnjavaju mnoge ljude, govoreći da su duše paisivne, da spavaju, da pored svoga tela čekaju i i svoje vaskrsnće i slične otrovne i zlobne bogoboračke reči, ali da to nije tačno.
U besedi za 13. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski I Žički govori o skrivenim okovima greha i o sili Hrista koja oslobađa i iz najdubljeg mraka – jačoj od smrti i ada.
Jedan od najvećih crkvenih učitelja objasnio je kako se ova unutrašnja slabost ne zadržava samo na čoveku koji je nosi, već se širi i na njegove odnose.
Verni narod okupio se u porti novobeogradskog hrama, gde je patrijarh Porfirije uputio snažne poruke o veri, smirenju, radosti, pokajanju i miru, a bogat program okupio je i brojne izvođače duhovne i etno muzike.
Pravoslavna vera uči da je pokajanje put povratka Bogu i da čovek ne treba da veruje da je njegov greh veći od Božje milosti.
Mnogi ljudi dolazili su mu tražeći pomoć, a svetac je svoju slavu pripisivao Bogu, a ne sebi.
Predanje o ovoj ikoni vezano je za kneza Avgara iz Edese, koji je, teško oboleo od gube, čuo za Hrista i njegova čudesna isceljenja.
Jedan od najvećih crkvenih učitelja objasnio je kako se ova unutrašnja slabost ne zadržava samo na čoveku koji je nosi, već se širi i na njegove odnose.
Mnogi posle ovakvog sna počinju da traže skrivene poruke i znakove, ali Crkva savetuje drugačiji odnos prema snovima i upućuje nas na ono što zaista možemo učiniti za svoje preminule bližnje.
Recept iz domaće kuhinje donosi jednostavnu poslasticu od nekoliko sastojaka, sa vazdušastim slojevima i bogatim čokoladnim punjenjem koje će obradovati i najmlađe i odrasle.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
