Nastajali bez autora i plana, oblikovani kroz vekove straha, vere i svakodnevice, običaji su preživeli čak i onda kada su njihova prvobitna značenja nestala.
Običaji ne nastaju odjednom, niti imaju jednog „autora“. Formiraju se postepeno, kroz generacije, u dodiru sa svakodnevnim životom, verom, strahom, iskustvom i potrebom zajednice da uspostavi red u promenljivom svetu. Zato je pitanje njihovog porekla uvek istovremeno istorijsko, psihološko i kulturno. Kao što je zapisano u etnološkoj literaturi, „narodni običaji nisu nastajali odjednom, nego su se stvarali i razvijali kroz duga vremena, pod različitim uticajima i u različitim prilikama života naroda“ (T. R. Đorđević, „Naš narodni život“).
U srpskoj tradiciji veliki broj običaja nastao je u spoju hrišćanskog učenja i starijih narodnih obrazaca. Sa prihvatanjem pravoslavlja kao dominantne vere, mnogi rituali nisu nestali, već su dobili novo tumačenje i nastavili da žive u izmenjenom obliku. Umesto da budu odbačeni, „prevedeni“ su na hrišćanski jezik. Veselin Čajkanović beleži da su „starinski praznici produžili da žive i dalje, samo im je Crkva dala novo ime i novo objašnjenje“ (tumačenje božićnog ciklusa običaja).
Crkva je kroz vekove imala važnu ulogu u tom procesu. Ona nije samo donosila nova pravila već je često usmeravala postojeće prakse, dajući im duhovni smisao. Tako su pojedini narodni rituali dobili liturgijski okvir, dok su drugi postepeno gubili značaj ili bivali preoblikovani. U narodnoj religiji, kako se navodi u etnološkoj literaturi, „verovalo se da se određenim radnjama može uticati na sile koje čoveka okružuju“ (V. Čajkanović, „Mit i religija u Srba“).
Paralelno sa crkvenim uticajem, običaji su se razvijali i u narodu, nezavisno od zvaničnih tumačenja. U seoskom životu, gde je ritam bio uslovljen prirodom, često su imali i praktičnu funkciju - da objasne promene godišnjih doba, obeleže važne trenutke života ili ojačaju osećaj zajedništva. Sima Trojanović je pisao da „običaj u narodnom životu uvek ima zadatak da objasni i reguliše ono što je čoveku bilo nejasno i opasno u prirodi i životu“ („Srpski narodni običaji“). Sveti Jovan Zlatoust je isticao: „Ne govori mi: to je običaj. Ako je običaj zao, ne treba ga slediti.“
Etnolozi naglašavaju da su mnogi običaji nastajali iz potrebe za simboličkim razumevanjem sveta. Kada čovek nije imao naučno objašnjenje za pojave poput bolesti, vremenskih nepogoda ili smrti, stvarao je simboličke obrasce koji su mu pomagali da te pojave smesti u razumljiv okvir. Tako su nastajali rituali, zabrane i pravila ponašanja.
Vremenom su se ti obrasci učvršćivali i prenosili kao praksa, a ne kao objašnjenje. Mladi su ih učili od starijih, prihvatajući ih kao deo života. Na taj način običaj je dobijao snagu autoriteta, iako često nije imao jasno definisano značenje. Kako je primetio Tihomir Đorđević, „običaji se teško menjaju i dugo se održavaju, čak i onda kada se izgubi svest o njihovom prvobitnom značenju“ („Narodni život Srba“).
Sveštenik Milan Krstić navodi da je glavni razlog mešanja običaja i sujeverja neliturgijski život.
- Glavni razlog mešanja sujeverja i običaja je necrkveni život. Zato verni treba da se savetuju sa sveštenicima i da njihov savet u ovim pitanjima poslušaju - kaže on.
Crkva, kako ističe, blagosilja običaje koji su u skladu sa njenim učenjem, dok odbacuje one koji vode pogrešnom razumevanju.
- Naš narod je dugo živeo u različitim istorijskim okolnostima koje su ostavile tragove u običajima, ali je važno da se njihov smisao razluči u svetlu vere - navodi otac Milan.
Zanimljivo je da se običaji retko menjaju naglo. Čak i kada nestanu prvobitni razlozi njihovog nastanka, oni nastavljaju da postoje jer su postali deo identiteta zajednice. Ljudi ih ne praktikuju uvek zbog njihovog značenja, već zato što „tako treba“ ili „tako se oduvek radi“.
Danas su mnogi običaji izgubili svoje prvobitno značenje, ali su ostali kao kulturni simboli. Neki su pojednostavljeni, neki prilagođeni savremenom načinu života, a neki su prešli u sferu folklora.
Crkva u savremenom pristupu pravi razliku između običaja koji su u skladu sa duhovnim životom i onih koji predstavljaju samo kulturnu praksu. Ona ne odbacuje tradiciju, ali insistira na razumevanju njenog smisla.
Važno je istaći da običaji nisu statični. Oni se menjaju pod uticajem društvenih promena, obrazovanja i medija. Ono što je nekada bila lokalna praksa danas može postati opštepoznat simbol, dok neki stari običaji nestaju.
Ipak, njihova suština ostaje ista: oni su način na koji zajednica pamti sebe. Kao što je zapisao Jovan Erdeljanović, oni predstavljaju „najtrajniji oblik duhovnog života jednog naroda“ (etnološki spisi). Na kraju, poreklo običaja ne može se svesti na jedan uzrok - oni nastaju na raskršću vere, istorije i svakodnevice.
Obeležavanje svetitelja zaštitnika porodice kroz vekove je sačuvalo svoje mesto u životu srpskih porodica, ali su se uz molitvu, slavski kolač i sveću razvili i brojni narodni običaji koji nisu deo crkvenog učenja
Društvene mreže, pa i neki sajtovi, puni su „pravila“ koja se predstavljaju kao pravoslavna tradicija. Otkud toliko zabrana, zašto ih ljudi prihvataju kao istinu i šta zapravo poručuje Crkva o postu, praznicima i hrani?
Zašto ljudi vole da traže znakove u snovima, datumima i običajima, gde se nalazi granica između simbola i sujeverja i zbog čega Crkva upozorava da svetinje ne mogu biti "magijska zaštita".
Osvećeno ulje vekovima izaziva dilemu između vere i očekivanja čuda, dok pravoslavni jerarsi ističu da je suština u molitvi i unutrašnjoj promeni, a ne u samom predmetu.
Nastajali bez autora i plana, oblikovani kroz vekove straha, vere i svakodnevice, običaji su preživeli čak i onda kada su njihova prvobitna značenja nestala.
U besedi za četvrtak 7. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto se najdublja ljubav prema Gospodu ne rađa iz onoga što oči vide, već iz srca otvorenog za Božije prisustvo.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Jakinta po starom i Svetog sveštenomučenika Antinogena po novom kalendaru. Katolička crkva obeležava spomendan Gospe Karmelske, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Veliki svetitelj otkrio je zašto posledice preljube ne počinju tek kada istina izađe na videlo, već znatno ranije.
Kada je car Trajan tražio da se odrekne Hrista, ostao je veran veri i zbog toga pretrpeo mučenje i tamnicu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Jedan od najpoštovanijih praznika Pravoslavne crkve otkriva priču o dvojici Hristovih apostola čije je propovedanje promenilo svet, ali i o narodnim običajima koji su se sačuvali do danas uz molitvu, liturgiju i sećanje na sveto predanje.
Od "posnih" i "mrsnih" slava, slavskog žita i crvenog slova, do posta, ispovesti i Božić Bate, mnogi običaji koje vernici prihvataju kao pravilo nisu u skladu sa učenjem Pravoslavne crkve - evo šta o njima zaista kaže Crkva.
Iza crvenih slova i obeleženih postova krije se mnogo više od praktičnog rasporeda, a sveštenici objašnjavaju da to nije spisak zabrana, nego duhovni vodič koji je potrebno ispravno čitati.
Sveti Oci upozoravaju da nije svaki san poruka niti svaka misao otkrovenje, već da je za razlikovanje Božje opomene od zablude neophodno duhovno rasuđivanje.
U besedi za četvrtak 7. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto se najdublja ljubav prema Gospodu ne rađa iz onoga što oči vide, već iz srca otvorenog za Božije prisustvo.
Veliki svetitelj otkrio je zašto posledice preljube ne počinju tek kada istina izađe na videlo, već znatno ranije.
Kao mladić koji je izgubio veru, Nikolaj Vorobjov tražio je smisao u filozofiji i nauci, sve dok u trenutku očaja nije postavio Bogu pitanje na koje je, kako je svedočio, dobio odgovor.
Bugarska je vetom sprečila da patrijarh Kiril bude stavljen na listu sankcionisanih lica, uz obrazloženje da se politički sukobi ne smeju prenositi na verske institucije.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Kada je car Trajan tražio da se odrekne Hrista, ostao je veran veri i zbog toga pretrpeo mučenje i tamnicu.
U hramu Svetog apostola Pavla u Tupelu vernici su prisustvovali radosnom događaju u kojem je više ljudi započelo novi život u pravoslavnoj veri.
Ovo lagano posno jelo na ulju priprema se od nekoliko sastojaka, a svojim blagim ukusom i mirisom podseća na recepte naših baka.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
