Verovanje u znakove, talismane i razne običaje suprotno je hrišćanskoj veri, koja čoveka poziva na uzdanje u Božji promisao, molitvu, pokajanje i duhovnu slobodu koju nam je Hristos darovao.
U XXI veku, kada se nauka i tehnologija razvijaju dosad nezabeleženom brzinom, na prvi pogled moglo bi se pomisliti da u savremenom svetu više nema mesta za nelogična verovanja i mitove. Međutim, kada se pažljivije pogleda savremeni čovek, uočava se očigledan paradoks: tehnološki napredak nije uspeo da potisne ljudske strahove, pa društvo, suočeno sa neizvesnošću, i dalje traži prividne oslonce.
Praznoverje je i danas živo, samo menja svoje oblike i prodire čak i u sredine u kojima mu, po svemu sudeći, najmanje treba biti mesto, pa i u crkveni život i duhovnost. Kada praznoverje pusti koren u svesti crkvenog čoveka, ono više nije samo bezazlena navika, već postaje duboko ukorenjena i duhovno pogubna pojava koja se protivi samim temeljima hrišćanskog učenja.
Najveća tragedija ovog fenomena jeste u tome što je praznoverje po svojoj suštini suprotno hrišćanskoj veri. Dok se istinska duhovnost zasniva na ličnoj ljubavi prema Bogu i poverenju u Njega, praznoverje predstavlja izraz drevnog, magijskog načina razmišljanja. Magijsko mišljenje pokušava da određenim mehaničkim postupcima, obredima ili posmatranjem znakova „upravlja svetom“, predvidi budućnost ili zaštiti čoveka od nevolja.
Kada verujući čovek poveruje da crna mačka, presecanje puta, razbijeno ogledalo, crveni konac ili kucanje u drvo mogu da utiču na njegovu sreću i nesreću, on, često i nesvesno, prestaje da se uzda u Boga. Tada počinje da veruje da njegova sudbina i bezbednost ne zavise od Tvorca sveta, već od slučajnih okolnosti i nekakvih mehaničkih zakonitosti. To vodi potcenjivanju vere i povratku paganskom načinu razmišljanja.
Osim toga, praznoverje čoveku oduzima jedan od najvećih darova koje je Hristos doneo čovečanstvu, a to je duhovna sloboda. Jevanđelska zapovest nam govori: „I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jn. 8, 32). Istinska vera izgoni strah i čoveku daruje unutrašnji mir, dok ga praznoverje, naprotiv, pretvara u zarobljenika stalnog straha, uznemirenosti i nametljivih misli.
Čovek koji je zarobljen praznoverjem neprestano traži „loše znake“, plaši se „uroka“, „vračanja“ ili „nesrećnih dana“. Takvo stanje narušava duhovnu ravnotežu i dovodi do toga da Crkva, umesto da za čoveka bude mesto mira i ljubavi, postane prostor u kojem on traži zaštitu od svojih strahova. Tada ljubav ustupa mesto strahu.
Još jedna pogubna posledica praznoverja jeste nestajanje unutrašnjeg pokajanja i lične odgovornosti. Srž hrišćanskog života jeste unutrašnja promena, borba sa sopstvenim gresima i napredovanje u ljubavi. Praznoverje, međutim, čoveku nudi jeftino i prividno rešenje: ako se u životu dogodi nešto loše, uzrok ne treba tražiti u sopstvenim izborima, greškama ili duhovnom stanju, već u „tuđem zlom pogledu“, „predodređenoj nesreći“ ili nekakvim spoljašnjim silama.
Najozbiljniji i najopasniji oblik praznoverje poprima onda kada zahvati same crkvene svetinje i obrede. Često se može videti da se osvećena voda, krst, molitva, sveća ili ikona ne doživljavaju kao ono što jesu u životu Crkve, već kao neka vrsta magijskog predmeta, odnosno talismana. Slično se događa i kada se molitva ili crkveni obred shvataju kao svojevrsna „formula“ koja bi trebalo da deluje automatski, bez obzira na unutrašnje raspoloženje čoveka, njegovu veru i pokajanje.
Kada govorimo o ovom pitanju, značajno je podsetiti se šta su Sveti Oci učili o praznoverju. Sveti Jovan Zlatoust, tumačeći Poslanicu svetog apostola Pavla Korinćanima, neposredno ukorava hrišćane koji su deci oko vrata ili na zglobove vezivali crvene končiće, predmete za zaštitu od uroka i novčiće sa likom Aleksandra Makedonskog. On pita: „Kako te nije sramota? Na vratu nosiš Hristov krst, a istovremeno se uzdaš u talismane?“
Prema njegovom učenju, kada čovek izlazi iz kuće i gleda koga je prvog sreo, pa na osnovu toga da li je to udovica, devojka, kola ili čovek sa jednim okom procenjuje kakav će mu biti dan, on upada u zamku koju je đavo postavio kako bi njegov um odvojio od Božjeg staranja i promisla.
O ovom pitanju govori i Sveti Vasilije Veliki. Kapadokijski otac, tumačeći 32. psalam, posebno naglašava da iz hrišćanske svesti treba iskoreniti predstave o „slučajnosti“, „sudbini“ i „lošem znaku“. On uči da se ništa ne događa bez Božjeg promisla i da tamo gde deluje Božji promisao nema mesta ni „lošim znacima“ ni „sudbini“.
Pitanje praznoverja duboko razmatra i Sveti Pajsije Svetogorac. Prema učenju ovog svetog oca, ni praznoverje, ni vračanje, niti sam đavo nemaju vlast sami po sebi. Oni dobijaju moć onda kada čovek svojim ponašanjem, strahom i nepoverenjem daje đavolu prostora da deluje.
„Kada čovek veruje u praznoverje, plaši se zbog ’loših znakova‘ ili odlazi kod vračara, time daje đavolu pravo da njime gospodari. Đavo je snažan samo zahvaljujući našem neznanju i neverovanju“, govori Sveti Pajsije i istovremeno ukazuje na put izbavljenja:
„Ako se čovek iskreno ispoveda, pričešćuje Hristovim Telom i Krvlju i nosi krst, nikakva đavolska sila ne može da deluje na njega. On je potpuno nedostupan. Vračanje i praznoverje deluju samo na one koji su izvan Crkve i koji se ne ispovedaju.“
Prema tome, borba protiv praznoverja nije samo pitanje kulturnog ili intelektualnog opredeljenja. To je, pre svega, pitanje duhovne budnosti i vernosti hrišćanskim načelima. Savremeni crkveni čovek treba da shvati da su strah, nametljive misli, traženje „loših znakova“ i magijski obredi nespojivi sa duhovnom slobodom koju nam je Hristos darovao.
Praznoverje nam oduzima ono najvažnije, a to je živo i lično poverenje u Tvorca sveta, i umesto njega nas primorava da živimo u stalnoj uznemirenosti i neosnovanom strahu. Najbolji put za oslobađanje od ovih duhovnih okova jeste povratak učenju Svetih Otaca i zdravom duhovnom životu.
Ako se još jednom poslužimo rečima Svetog Pajsija Svetogorca, snaga hrišćanina nalazi se u njegovom unutrašnjem stanju i poverenju u Božju zaštitu. Kada imamo Hrista i Presvetu Bogorodicu i na grudima nosimo Časni i Životvorni Krst, čega onda da se plašimo?!
Potpuna je besmislica i duhovna slepila bojati se bilo kakvog lažnog znaka, „uroka“ ili đavolskih zamki dok su sa nama Tvorac sveta i Njegova beskrajna ljubav.
Zašto ljudi vole da traže znakove u snovima, datumima i običajima, gde se nalazi granica između simbola i sujeverja i zbog čega Crkva upozorava da svetinje ne mogu biti "magijska zaštita". Od hramova do krsnih slava u domovima, ovi znaci vere imaju duboku simboliku, ali Crkva upozorava na granicu između pobožnosti i narodnih verovanja koja se udaljavaju od njenog učenja. Iza crvenih slova i obeleženih postova krije se mnogo više od praktičnog rasporeda, a sveštenici objašnjavaju da to nije spisak zabrana, nego duhovni vodič koji je potrebno ispravno čitati. Nastajali bez autora i plana, oblikovani kroz vekove straha, vere i svakodnevice, običaji su preživeli čak i onda kada su njihova prvobitna značenja nestala.
Printscreen
Jedini put iz duhovnih okova
Duhovna riznica
16:33 | 27.06.2026
GDE PRESTAJE VERA, A POČINJE SUJEVERJE: Crkva upozorava da i mnogi koji redovno odlaze u hramove upadaju u zamke praznoverja
Duhovna riznica
22:56 | 02.07.2026
SVEĆA I TAMJAN MOGU DA POMOGNU, ALI I DA ODMOGNU AKO SE POGREŠNO KORISTE: Sveštenici otkrivaju u čemu vernici najčešće greše
Duhovna riznica
22:46 | 05.07.2026
SVI GA IMAJU U DOMU, ALI GA MNOGI POGREŠNO ČITAJU: Crkveni kalendar kao okvir porodičnog života
Duhovna riznica
10:13 | 16.07.2026
ISTINA O SRPSKIM OBIČAJIMA: Evo zašto su opstali i kada im se odavno izgubio smisao
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Napuštanje boli posebno onda kada dolazi od osobe kojoj smo verovali.
Piletina, krompir, povrće i začini lagano se krčkaju dok sve ne omekša, a kisela pavlaka na kraju daje paprikašu gustinu, punoću i prepoznatljivu kremastu teksturu.
Verovanje u znakove, talismane i razne običaje suprotno je hrišćanskoj veri, koja čoveka poziva na uzdanje u Božji promisao, molitvu, pokajanje i duhovnu slobodu koju nam je Hristos darovao.
Govoreći o porodici, posebno je naglašavao da hrišćanski dom ne treba da bude samo mesto u kojem se živi, već prostor u kojem se osećaju mir, tišina, toplina i međusobno poštovanje.
Kroz poređenje sa ogledalom Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva duboku poruku o ljudskoj oholosti i pokazuje zašto onaj ko želi da ponizi svetinju na kraju razotkriva samoga sebe.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Starešina Hrama Svete Trojice u Mudrakovcu upozorio vernike na pojačano misionarsko delovanje nepravoslavnih zajednica.
Crkveni Tipik određuje i dane kada se opelo ne služi.
Paroh budvanski upozorava da, umesto na „kazne“ i zabrane, pažnju treba usmeriti na podvig svetiteljke koja je, uprkos stradanjima, nepokolebivo ispovedala Hrista i svojom verom mnoge privela hrišćanstvu.
Društvene mreže, pa i neki sajtovi, puni su „pravila“ koja se predstavljaju kao pravoslavna tradicija. Otkud toliko zabrana, zašto ih ljudi prihvataju kao istinu i šta zapravo poručuje Crkva o postu, praznicima i hrani?
Od Svetog Jovana Zlatousta do vladike Nikolaja Velimirovića, glasovi svetih opominju da starina nije merilo istine, između krsne slave i sujeverja otkriva se tanka linija koju savremeni čovek često previđa.
Priča o ovom datumu često se vezuje za Tajnu večeru i Judinu izdaju, ali profesor Moskovske duhovne akademije, Aleksej Iljič Osipov, upozorava da strah od „loših znakova“ može čoveka odvesti u zabludu.
Napuštanje boli posebno onda kada dolazi od osobe kojoj smo verovali.
Govoreći o porodici, posebno je naglašavao da hrišćanski dom ne treba da bude samo mesto u kojem se živi, već prostor u kojem se osećaju mir, tišina, toplina i međusobno poštovanje.
Kroz poređenje sa ogledalom Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva duboku poruku o ljudskoj oholosti i pokazuje zašto onaj ko želi da ponizi svetinju na kraju razotkriva samoga sebe.
Svetogorski starac podseća da Hristos ni čoveka koji je sagrešio ne prestaje da poziva na pokajanje, borbu i povratak Njemu.
Šestorica osumnjičenih uhapšena su zbog incidenta u manastiru Svetog Jakova, dok hrišćanski predstavnici upozoravaju na sve učestalije nasilje nad vernicima i svetinjama u Jerusalimu.
Posebnu umetničku vrednost predstavlja ikonostas od orahovog drveta, izrađen 1833. godine.
Dok se sa roditeljima pripremaju za odlazak kod kumova na slavu, Stefan i Uroš kreću u potragu za tajnom koja vodi do najvećeg blaga.
Mnogi koji prolaze kroz Himaru zastaju da se pomole, zapale sveću i odaju poštovanje svetitelju čiji je život bio posvećen služenju Bogu i narodu.
Italijanski dizajner kreirao je liturgijske odežde za Benedikta XVI, Franju i Lava XIV, dok njegove izjave o prihvatanju različitih ljudi sada izazivaju oštre reakcije u katoličkim krugovima.
Smisao će se otkriti onda kada Gospod blagoslovi da ga vidimo, tvrdi otac Andrej.
Paroh budvanski upozorava da, umesto na „kazne“ i zabrane, pažnju treba usmeriti na podvig svetiteljke koja je, uprkos stradanjima, nepokolebivo ispovedala Hrista i svojom verom mnoge privela hrišćanstvu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
