Pre 210 godina rođena je Marija Trandafil, žena čije su zadužbine deci bez roditelja, učenicima i hramovima ostavile trag koji se i danas vidi u Novom Sadu.
Dobročinstvo se ne meri samo onim što neko daruje, već i spremnošću da se ono što ima podeli sa drugima. Kroz istoriju srpskog naroda ostala su upamćena imena ljudi koji su svoj imetak pretvarali u pomoć siromašnima, zadužbine, škole i hramove, ostavljajući iza sebe dobro koje je nadživelo njihov život.
Marija Trandafil stekla je veliko bogatstvo baveći se trgovinom, ali ga nije čuvala samo za sebe. Veći deo onoga što je imala namenila je ljudima kojima je pomoć bila potrebna, deci bez roditelja, učenicima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Njeno dobročinstvo ostavilo je dubok trag u Novom Sadu, a pojedine zadužbine koje je osnovala postoje i danas.
Marija Trandafil ostala je upamćena kao jedna od najvećih srpskih dobrotvorki, dok je pojedini izvori nazivaju i najvećom. Od njenog rođenja prošlo je 210 godina. Povodom ovog jubileja, ali i dva veka Matice srpske, objavljena je knjiga "Uzdarje pčelinjem jatu - zadužbinari Matice srpske", u kojoj posebno mesto zauzima upravo Marija Trandafil.
Jelena Veselinov, upravnica poslova Matice srpske, osam godina je istraživala životne priče 61 zadužbinara. Iza mnogih od njih ostale su priče o velikom bogatstvu, ali i o odluci da se ono uloži u život zajednice.
- Upravo to što je ostavila svoje zadužbine za humanitarne svrhe, za sirotu decu, za obrazovanje i za veru govore o nekim vrednostima o kojima bi trebalo svi da porazmislimo i da se njima vratimo - rekla je Jelena Veselinov, prenosi portal rts.rs.
Deca su bila u središtu njenog dobročinstva
Među brojnim zaveštanjima Marije Trandafil posebno mesto zauzima ono namenjeno deci bez roditelja. Po njenoj želji osnovano je Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad, a zgrada podignuta 1912. godine prvobitno je bila namenjena sirotištu. U toj zgradi danas se nalazi Matica srpska.
Briga o deci nije se završavala samo na zaveštanju za sirotište. Marija Trandafil pomagala je učenike i davala stipendije, posebno đacima Velike srpske pravoslavne gimnazije, današnje Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“.
- Ogroman je spisak njenih priloga. Deca su bila ipak njena najveća preokupacija. Ona je darivala decu stipendijama, posebno decu iz Velike srpske pravoslavne gimnazije, to je današnja Zmaj Jovina gimnazija - rekla je dr Aleksandra Novakov, istoričar u Leksikografskom odeljenju Matice srpske.
Njena pomoć bila je usmerena i prema siromašnima. Upravo zbog toga Novosađani su je nazivali „sirotinjskom majkom“. U sećanju na Mariju Trandafil ostala je žena koja je svoje bogatstvo koristila kako bi drugima omogućila ono što sami nisu mogli da priušte.
Wikipedia/Ljubiša Milutinović
Marija Trandafil
Pomagala je hramove i ostavila imovinu Srpskoj pravoslavnoj crkvi
Dobročinstvo Marije Trandafil bilo je duboko povezano i sa njenom verom. Deo svog bogatstva usmerila je na obnovu i pomoć hramovima, dok je Srpskoj pravoslavnoj crkvi ostavila i zemljište.
Posebno mesto u njenom životu imala je Nikolajevska crkva u Novom Sadu, u čijoj je kripti kasnije i sahranjena. Pomagala je i druge crkvene potrebe, a njena zaveštanja obuhvatala su i fondove namenjene hramovima.
- Jedan deo sredstava je bio ostavljen u gotovom novcu, ulozima u štedno-kreditnom zavodu u Novom Sadu, a najveći deo imovine predstavlja zemljišni fond koji se nalazi nadomak samog grada, koji se i potražuje u restituciji - rekao je Miroslav Nikolić, upravnik Riznice Eparhije bačke.
Tako je deo imovine koju je stekla trgovinom ostao namenjen Crkvi i nakon njene smrti. Zemljište, novac i drugi oblici imovine bili su deo zaveštanja kojima je želela da pomogne zajednici kojoj je pripadala.
Njena zaveštanja zato danas predstavljaju važan deo istorije Novog Sada, ali i svedočanstvo o tome koliko je dobročinstvo u njenom životu bilo povezano sa verom.
Iz ličnog iskustva znala je šta znače glad i siromaštvo
Marija Trandafil nije dobročinstvo doživljavala kao obavezu bogatih prema siromašnima iz daljine. I sama je u mladosti iskusila nemaštinu i strah.
Tokom bombardovanja Novog Sada 1849. godine, za vreme revolucije u Habzburškoj monarhiji, njena porodica bila je prinuđena da napusti grad. Kasnije je govorila o gladi koju je tada doživela i o tome kako je upravo to iskustvo uticalo na njen odnos prema siromašnima.
"Kad se setim toga dana, onda osetim šta su glad i sirotinja i zato činim dobročinstva i pomažem sirotinju“, zapisano je u knjizi "Znameniti Srbi 19. veka" Andre Gavrilovića. Ta rečenica možda najbolje objašnjava zbog čega su siromašni i deca zauzimali tako važno mesto u njenom životu. Marija Trandafil znala je iz sopstvenog iskustva koliko malo može da bude potrebno da čovek ostane bez sigurnosti i pomoći. Zato je ono što je imala želela da podeli sa drugima.
Njeno ime i danas živi u Novom Sadu
Marija Trandafil preminula je 1883. godine i sahranjena je u kripti Nikolajevske crkve, pored supruga i dece. Njena zadužbina nastavila je da živi i posle njene smrti. Zgrada namenjena srpskoj pravoslavnoj siročadi danas je sedište Matice srpske, dok njeno ime nose trg u Novom Sadu, ulice i škola.
Ipak, deo njene imovine doživeo je drugačiju sudbinu. Posle Drugog svetskog rata imovina Marije Trandafil bila je obuhvaćena agrarnom reformom i konfiskacijom. Postupak restitucije pokrenut je 2013. godine, a deo zemljišta koje je ostavila Srpskoj pravoslavnoj crkvi i dalje je predmet restitucionog postupka.
Institucije koje čuvaju uspomenu na Mariju Trandafil očekuju da taj proces uskoro bude okončan. Danas, 210 godina od njenog rođenja, njeno ime u Novom Sadu nije samo naziv trga ili ulice. Ono podseća na ženu koja je svoje bogatstvo pretvorila u pomoć drugima.
Pomagala je decu, stipendirala učenike, brinula o siromašnima, pomagala hramove i deo svoje imovine ostavila Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Zbog toga priča o Mariji Trandafil nije samo priča o jednoj bogatoj Novosađanki 19. veka, već i o zadužbinarstvu koje je počivalo na uverenju da ono što čovek stekne može biti na korist i onima koji dolaze posle njega.
Zbog svog odnosa prema siromašnima ostala je upamćena kao „sirotinjska majka“, a njene zadužbine i danas čuvaju uspomenu na veliku srpsku dobrotvorku.
Verni narod okupio se u porti novobeogradskog hrama, gde je patrijarh Porfirije uputio snažne poruke o veri, smirenju, radosti, pokajanju i miru, a bogat program okupio je i brojne izvođače duhovne i etno muzike.
U besedi povodom velikog praznika govorio je o tome šta povezuje generacije, zašto različitost ne sme da bude prepreka zajedništvu i zbog čega vera mora da se potvrđuje svakodnevnim životom.
Na praznik Rođenja Presvete Bogorodice patrijarh srpski služio je liturgiju u Sabornoj crkvi u Beogradu, a tokom bogosluženja u svešteni čin đakona rukopoložen je Filip Vuletaš.
Hrišćanin je pozvan da svoju savest oblikuje prema Jevanđelju, čak i onda kada ga to udaljava od stavova i načina života koji preovlađuju u njegovom okruženju.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek često zaboravlja da nije dovoljno samo govoriti o dobru, već da se ono mora pokazati u odnosu prema drugima, naročito onda kada je teško ostati čovek.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Hrišćanin je pozvan da svoju savest oblikuje prema Jevanđelju, čak i onda kada ga to udaljava od stavova i načina života koji preovlađuju u njegovom okruženju.
Ja dobro znam da nema boljeg mesta, možda zvuči paradoksalno, od bolnice da bi čovek razumeo koliko smo upućeni jedni na druge, koliko smo potrebni jedni drugima, istakao je patrijarh.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Pravoslavna crkva danas se molitveno seća ovog velikog mučenika, čiji život svedoči o tome da vera ne sme da se napusti ni pred najvećim pretnjama i stradanjima.
Od bogoslovskih dela i knjiga o svetiteljima do naslova posvećenih istoriji i kulturi, posetioci mogu da otkriju bogatstvo pravoslavne duhovne baštine.
Hrišćanin je pozvan da svoju savest oblikuje prema Jevanđelju, čak i onda kada ga to udaljava od stavova i načina života koji preovlađuju u njegovom okruženju.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Njegovo stradanje dogodilo se u vreme kada su hrišćani bili izloženi strašnim progonima, a pred bezbožnim carem i njegovim zahtevima ostao je nepokolebljiv do poslednjeg trenutka života.
Odnos prema majci i ocu zauzima posebno mesto u hrišćanskom učenju, a jedna od deset Božjih zapovesti upravo nalaže: "Poštuj oca svojega i mater svoju".
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News
